"Bože, ubit ću se!"-to je rečenica koju si ponovim tisuću puta u toku dana, a znam i sama da nemam dovoljno hrabrosti da dignem ruku na sebe. Ipak, nekako kao da mi je malo lakše kad to izreknem. Teško mi je i iz dana u dan sve gore. Strašno se boji, strašno sam sama. Da ne napišem ovih par rečenica, kojima olakšam dušu, vjerojatno bih bila pukla već odavno. Ja nikad u životu nisam bila sama. I sad se najviše bojim samoće. Bože, šta sam tako ružno napravila u životu da me je tako jednostavno odbacio, da me se tako lako odrekao. Najveća mi je greška da ga volim. Volim ga bezgranično i sve bih žrtvovala za njega. Znam da misli da nije tako, znam da nikako ne može vidjeti ni jednu moju pozitivnu stranu, ali ako ima Boga (a čvrsto vjerujem da ima) dokazat ću da sam dobra osoba, da imam mana, ali i vrlina. Dokazat ću kad tad. Bože, hoću li ikad bit sretna, zadovoljna? Kad više? Stalno se nešto mučim. Ne mogu više Bože, zašto me ne čuješ? Ne mogu. Ne mogu se više borit sama sa sobom. O, da li me itko čuje? Zašto ja?
Post je objavljen 28.03.2008. u 19:04 sati.