Marketing
Prebačaj.
Nakon što sam pogledala Waitress s Keri Russell, nisam imala mira. Kako sedam dana u tjednu, 6-8 sati radim i šizim dok pišem, sastavljam, brišem, režem, režim, skraćujem, ludim, čitam knjige, dekodiram sajtove, kradem, dobro ne kradem reference, rezimiram pdf fajlove, tražim članke, izvještaje, časopise i raznedruge publikacije, navečer iza nekih devet sati je vrijeme kad si dam mira. Ono, baš mira, mada dana uopće ne vidim.
I onda mi je pala jedna ideja na pamet. Kad već ništa ne mogu (ne želim) stići, jer me pere strašna grižnja ako bilo šta drugo napravim što nije povezano s ovim i fizičkom rekreacijom jer atrofija mi ne gine, okrenem se od stolnog PCa, da bi se družila s laptopom.
Nazvala sam si brata, mislim bratića, ali mi je kao brat. Ono, ja sam ta koja ga stalno muči da joj nešto sprži i prži, sad ova drama, sad ta serija, treba mi zillion albuma, ali sam mu najmlađa sestrična na koju se tu i tamo izderinja jer mu remetim bioritam i jer mu stalno nešto skršim, no, u načelu me voli. Jer sam mu zabavna.
I kažem ja njemu, e, slušaj, ha, ajd mi skini Felicity, molim te. Molim te? Jer sam se s tim filmom Waitress sjetila da sam Felicity u ono vrijeme jako voljela. Sva ta Noel-Ben-Felicity strka mi je ostala super. Barem u glavi. Serija mi je bila realna, jer sam ja započinjala faks kad je ona bila na trećoj godini.
Bratiću sam zahvalila. On je preokrenuo očima, jer je znao da će sad dobivat esmese u kojima ja tulim, da je Noel tako bolji od Bena, ali da je Ben ipak Ben. Klasika.
Valjda zato što sam opasno svjesna da moje trenutne godine nemaju nikakve veze s mojim ponašanjem i pisanjem, sad odrađujem sve stvari koje sam trebala odraditi prilikom puberteta. Ispadam si neiživljena i djetinjasta do bola, a nisam, samo ne znam koji mi je trenutno jarac. Znam. No, triježnjenje je iza ugla.
Nego, ajme koji prebačaj u povijest. Ono, prekrasan prebačaj, jer sam mislila da će me ponovno pregledavanje razočarati, ali nije, jer je serija melem. Iako mi se u neke situacije teško uživiti, ali u načelu mi je sve isto kao i kad sam prvi put gledala. Opušta. A svaki put kad čujem uvodnu špicu, osjećam evokaciju nekih starih dobrih osjećaja, kad je faksić bio u punoj snazi, kad sam tumarala po tulumima, ljubila dečke za užicat cigarete, jesam, da, i to sam radila, kad sam jela kuskus s jajima, i kad sam se zavalila u naslonjač, jer je Felicity bila na telki.
A i ta uvodna špica mi je bez obzira na seriju jedna od najboljih uopće. Svaka cura ima san o crno bijeloj fotografiji i životu u velikom stranom gradu, što je za mene trenutno, idealka.
Post je objavljen 30.03.2008. u 13:09 sati.