Jučerašnji dan mi je stvarno počeo grozno. Digla sam se u pola 6, nakon jako slabo prospavane noći, otišla na kolokvij na kojemu je bilo koma, čekala još dva sata da i frendice budu gotove... i to samo radi kave... I ko za peh, nas je bilo puno, i svi nama dragi bircevi blizu faksa su bili puni. Tako smo se bacili u potragu za mirnim mjestom za kavicu... i kada smo ga nakon nekoliko bezuspješnih pokušaja našle, cure tamo nisu mogle pušiti, i svi su nekako bili napeti i čangrizavi... uh... Toliko su cure gunđale radi konobara, a on je stvarno bio simpa. Bolji od onih gdje inaće zalazimo. Kasnije su se cure uputile u šetnju po Maksimiru. Meni je već toliko bilo dosta svega, i dan nije bio nešto posebno lijep, pa sam se pokupila doma. A doma me dočekala moja dugo očekivana pošta: novi album od Elementala. Dan mi je odmah krenuo nabolje. Već sam pomislila da neće ni doći. Tako sam bila vesela kad sam napokon držala taj cd u rukama!!! Dan mi je jednostavno bio bolji....
Neki dan mi je Dominika predložila da napišem novu pjesmicu koja će se zvati 'Trebala bih te pustiti' ili kako je to ona već nazvala. Naravno, poticaj joj je bilo moje sanjarenje o NJEMU dok smo gledale tv. I da, sasvim mi je jasno da je možda u pravu. Možda ga ja ne želim pustiti. Možda volim samu činjenicu da mi je u srcu, možda sam previše zavoljela te sve burne reakcije koje on u meni stvara. Ali mislim da u jednome nije u pravu. Nije mi tako lako pustiti ga, i zaboraviti. Jednostavno to ne mogu. Ne mogu. Pokušavam to već dugo, ali ne znam kako. Jer svaki put kad sam blizu toga zaborava, on kao da mi da poticaj, uvijek se nešto dogodi, ili jednostavno negdje naletim na njega. Kao recimo danas. Malo sam googlala po netu, i pronašla sam jednu njegovu sliku. I što je najgore, jako mi se svidjela. Gledam ju već satima... Tako mi se teško odvojiti od nje. Nije baš prva njegova slika koju imam, ali ova mi se jako sviđa. Iako se slabo vidi na njoj. Kad ju gledam, osjećam opet onu vručinu, i kao da se ponovno zaljubljujem u njega. Osjetim kako mi se obrazi crvene. Pokušavam se borit protiv svega toga, ali lakše mi je zaboraviti na zdrav razum i gledati sliku.. iznova i iznova... Možda je to nekima velika patnja, biti zaljubljen u nekoga tko u tebe nije, ali meni nekako više nije. Bilo je dana, davnih dana, kada mi je to bio kraj svijeta, ali to mi je sada toliko normalno, to je dio mog života, to je dio mene i čini me upravo onakvom kakva danas jesam. Istina, ima dana kada ga neizdrživo želim, kada samo razmišljam o njemu i želim ga pored sebe. Ali i to je postalo dio mene.
Stoga, dok ne naletim na koga tko će mi oduzeti dah brže od njega, ostajem zaljubljena u njega. Cijelom svojom dušom i srcem. Bez obzira na to što moje frendice mislile o tome.