ILUZIJA STRAHA
Zašto? Zašto? Zašto? Zaštoooo? Znala sam! Nisam se trebala približavati tom prozoru! Nisam! Znala sam! Oh, ne! Ona me i dalje gleda! Makni se! Prestani! Vruće suze tekle su niz moje užareno lice. Bježi! Neeeeeeee!
Roditelji su utrčali u sobu čuvši moje vikanje. „Što se dogodilo?“ , upitao me tata. „Niišta“, jedva sam prozborila. Nisam im mogla reći, zato jer sam se bojala, ali bojala sam se i što im se sve može dogoditi ako im kažem. Majka me zagrlila, a otac, vidjevši da se tresem, pošao do prozora. Odjednom sam povikala: „Neeee! Makni se od tog prozora! Ne diraj ga!“ Poskočio je od iznenadnog naleta buke, a tada su se oboje zabrinuli za mene. Drhtavim glasom sam počela: „Tamo.....tamo.....je ogromna lutka, koja nas gleda! Zar ne vidite?!“ . „ Nema nikakve lutke, to si samo sanjala.“ Blago su rekli, nasmješivši se, te dodali: „Sve je u redu, sad lijepo spavaj. Laku noć!“ . Zatvorili su vrata sobe, otišli, a ja sam ponovno ostala zatočena u toj tami i tom strahu...
Tko? Što? Zašto?
Možda je to uistinu bila moja iluzija, ali tako snažna....ah....zar je to moguće? Tko li je to uistinu? Možda sam samo sanjala. Da! Tako je! Sanjala sam i zbog toga ju nitko ne vidi. Sada mij e mnogo lakše! No.....zašto ju sanjam? Tko li je ona? Možda mi želi nešto reći? Mislim, to je nonsens da postoji živa lutka, da, još i hoda! Uistinu smiješno! Dobro je.....dišem polaganije....sve je u redu....smirena sam. Duboko diši....duboko diši......
TKO SI TI?
Duboko diši....duboko diši.......duboko........diši....To, to nisam rekla ja! Tko? Ne! To mi se učinilo, znam da mi se učinilo! Sve je u redu, sve je u redu....sve.....je u redu......
Malo sam se promeškoljila u krevetu, zatvorila oči, okrenula se sneno na drugu stranu..... i moj pogled se sreo ravno s njezinim! Ona, ona! Ta lutka! Bila je kraj mene! Ležala je kraj mene! U mom krevetu! Počela sam vrištati! Više nisam znala što je san, a što je java! Bila sam potpuno sigurna da sam budna, da sve to nije bio san. Vrištala sam, no nitko nije dolazio, a ona se samo smijala, opet, onako, iskrivljeno, izopačeno. Prestala sam disati, pokušala sam se usredotočiti na stvarnost oko mene, ali više nisam bila sigurna što to stvarnost uopće jest. Zatvorila sam oči i ponovno ih otvorila misleći da će Ona nestati. Naravno, to je bio glup pothvat, Ona nije nestala nego mi se samo smijala.
Ona se meni smijala! Zamislite!
Što učiniti? Možda je ona sam strah i trebam je se bojati......ne, ne, ne! Ona je samo arogantna i to treba prezirati. Mogu je se bojati, no to ne opravdava činjenicu da se Ona meni smije, da se Ona meni ruga! To nikako neću dopustiti! Ona mene vrijeđa, a ipak smatram da je ponos važniji od straha, pa, dakle......što li sam ono dolučila bila.....ah, da! Osjećam bijes i ljutnju, tako je!
„Tko si ti i što želiš od mene?! Imaš li ti ikakvog pojma koliko je sati?! Neki ljudi pokušavaju spavati!“
Malčice je ustuknula na mom arogantnom tonu glasa što je povećalo moj ego i samosvijest, te smanjilo strah.
Zatim se ponovno zagonetno nasmiješila, te konačno progovorila: „Više se ne treseš i bojiš? Ljupko!“, ponovno se nasmiješila te dodala: „Saznat ćeš. Ima vremena koliko je potrebno! Ne moraš žuriti. Nikamo.“, ponovno se nasmiješila i otišla.......
Post je objavljen 27.03.2008. u 14:31 sati.