(by anna)
Dani su mi prekratki. Dok se okrenem, bukvalno, proleti. Ako ne držim časove, onda pripremam sve što mi treba za to. Soba mi i dalje izgleda kao da je atomska bomba u nju pala. I eksplodirala naravno. Čak mislim da sam navukla neku alergiju na papir, plastelin, glinamol, ljepilo, tempere, voštane bojice...ako takva alergija uopšte i postoji. Kašljem i kišem i sve se nadam da je ta alergija u pitanju jer nemam vremena sad da se razbolim.
Društveni život mi se sveo na svakodnevno brbljanje sa jednim momkom i jednom djevojkom koji rade u kopirnici u mom naselju. Ispričamo se, od Tolstoja pa do Farme i to je otprilike to. I da. Najnovija zanimacija, Facebook. Tu odem par puta dnevno, vidim ko me zagrlio, poslao pusu, uzvratim par zagrljaja i to je to. Facebook me podsjeća na blog u prvim danima pisanja. Kad smo Rossa i ja imale po 19 postova u mjesecu. Danas jedva na četiri dobacimo...bude mi malo žao zbog toga. Premda je trenutno blog više u fazi annarossa ako ćemo po učestalosti pisanja, nadam se da će se i to promijeniti ;) Uostalom, primjetila sam da nismo samo nas dvije utanjile sa pisanjem u zadnje vrijeme? Mislim da je do Facebooka.
Zabava u mom životu je ovih dana svedena na minimum. Rad, rad i samo rad. Sve zbog tog nekog višeg cilja, a i kažu da se trud uvijek isplati, pa eto, ostaje da se vidi. Ovdje ne računam zabavu koju osjećam dok radim ovaj projekat zvani diplomski. Jer, da se razumijemo, da ne volim ovaj posao i da me ne čini sretnomu svakom segmentu...svaki dan bi mi bio ravan odlasku na giljotinu. Bez pretjerivanja. Ovako mogu reći (neki rani zaključak koji tek treba da bude formulisan i napisan u diplomskom) da su djeca i kreativna i pametna i stvaralački sposobna i maštovita nadasve...samo ako im pružimo priliku. Neki dan su mi čudo napravili na času. Takvo da sam se ježila sve vrijeme od ljepote. Djeca su zakon.
Kraj se još ne nazire, a kako se ništa neće samo od sebe uraditi, furam dalje.
Post je objavljen 26.03.2008. u 16:58 sati.