U mraku dok kiša polako pada razmišljam zašto nebo plače.
Da li plače zbog nas? Zbog ljudi koji nisu na sliku i priliku Božju, zbog ljudi koji na duši nose stotine grijeha. Zbog čega želimo kruha nad pogačom? Zašto nam je zimi prehladno, a ljeti prevruće? Zašto za kišnih dana želimo sunce, a za sunčanih kišu? Zašto ne cijenimo dok ne izgubimo? Više se ničeg ne bojimo- ni grijeha, ni Boga. Živimo od danas do sutra, ne volimo male stvari, ne težimo duhovnom, nego samo materijalnom. Zašto smo se tako udaljili od Boga, od duha? Postali smo sebični i samoživi i ne vidimo nikog i ništa dok najprije ne zadovoljimo sebe. O, Isuse da li smo dostojni tvoje žrtve, tvoje patnje?
I, naravno, plačem. Plačem jer mi je teško. Plačem jer me boli. Plačem jer ga želim. I sad se ponovno pitam: "Jesam li sebična?". Nadam se da nisam, nadam se da nebo vidi da patim. I nadam se da će jednom prestati.
Još se nečemu nadam. Nadam se da će jednom shvatiti težinu moje patnje, dubinu rane u srcu i veličinu toga da se ne osvećujem. Možda ću se sutra smijati, možda ću biti nasmijana, ali srce će i dalje tužno plakati, možda suza na licu neće biti, ali u srcu stajat će zauvijek. Ja bi ga u stvari trebala mrzit, trebala prezirat, ali ne volim ga i dalje, želim ga i dalje i trebam ga ko žedan vode. Mislim da će uvijek tako biti.
I ne mogu drukčije. Stalno se borim s tim osjećajem da ga ne smijem voljeti. Neću više, jer više mi energije odnosim ta borba, nego patnja. Rađe ću patit i priznati VOLIM GA!
Post je objavljen 23.03.2008. u 19:08 sati.