Dogovorili smo se naći kod Jelačićevog groba. Koincidencija: obojica smo se pojavili u crnim kožnim jaknama. Markiževa je još mirisala na štavljenu kožu.
- Ja sam Izgnanik - pružih mu ruku.
- Markiž - prihvati je on.
Imao je bijelu ruku dugačkih prstiju kakve imaju opsjenari i neradnici, ljudi skloni mnogosatnom čitanju književnog štiva.
- Gdje je manistra? - upitah, ogledajući se u nadgrobnoj ploči.
- Tamo iza grmlja sodomizira nekog ošugavljenog psa što se hrani ostacima Jelačićevih kostiju.
- Poetično.
- Da - kimnu pomalo odsutno markiž.
- Što ćemo sad?
- Svuci se.
- Zašto?
- Želim vidjeti možeš li prevući kožicu preko glavića - Markiž će.
- Sumnjaš da imam fimozu?
- Volio bih da je imaš.
- Zašto?
- Jer sam ja grizokožac! - drekne Markiž i u svom plaštu mahnito nasrne na mene.
Netko je pozvao policiju koja me oslobodila iz njegova čvrsta stiska.
Možda ću pri našem trećem susretu biti bolje sreće, pomislih. Manistra je skočila u neku praznu grobnu raku. A ošugavljeno pseto kevtalo je za njom poput svrake koja se parila sa mačićima: kev kev kev kra kra mjaukarakra!
Vratio sam se doma sve to zapisati ljubičastom tintom.
Post je objavljen 18.03.2008. u 21:12 sati.