Evo moja Činčila me zamolila da napišem neki duži post pa eto da napišem...
Ovaj post pišem i plačem....da budem iskrena...Ja sam za sebe drukčija...ono mislim volim sve,volim se zabavit,ali kad je u pitanju ljubav puno sam po sebi drukčija..shvaćam ju barem drukčije...osobu koju volim,volim ju do te mjere da je to nenormalno..jako sam odana i iskrena i što je najgore jako zaljubljena...tako da na kraju plačem jer uvijek ostanem povrijeđena..Odlučila sam ovaj post napisat jako iskreno,pa eto..
Imam tužnu prošlost što se tiče ljubavi.....Moj prvi dečko je bio stariji od mene 10 godina...znao se sa mojim starcima...bilo je sve ok.,sve dok jednog dana nije objavio pred svima da sam ja trudna s njim...i još kojekakve gadosti,a što je najgore nakon toga saznala sam da ima izvanbračno dijete i curu koju je ostavio na ulici...i toliko o ljudima koje poznaješ..nemožeš vjerovat da ti se to događa,nakon toga oporavljala sam se 2 godine jer sam bila šokirana,bijesna,a istovremeno sam ga još voljela....to me jako boljelo...
Nakon njega bila sam s dečkom..koji mi je pružio utjehu,ali i ponovnu bol...
Zavoljela sam ga,ali bio je isti kao prethodni samo što on nije imao djecu..napravio je nešto možda i gore...ja sam mu bila oklada...dogvorio se s frendom da će me jednu subotu poljubit,tj.da ćemo bit zajedno...i kad se to desilo...dotrčao je njegov frend sa 200 kn...a kako sam se ja osjećala to nitko ne može znat...bila sam za njega samo predmet...samo jedna od mnogih,a mislia sam da sam našla nešto uistinu pravo...i zaista mi je nakon toga bilo još teže...a poslije toga sam se posvetila frendovima...koji su mi velika potpora u životu jer mi brišu suze kad plače,zato im hvala.
Nakon njih nisam imala više volje za ljubav,tj.naći pravu osobu,koja ti odgovara...a onda jednog dana i ta osoba je naišla..
Ležala sam u krevetu i mislila koliko sam noći proplakala zbog toga,kolko puta molila Boga da i ja imam nekoga..tko će me voljet...cijenit...a i naravno mazit..I sada kad sam bila na pragu toga,kada je pao već prvi poljubac ..kada sam mislila to je to,to je ono pravo...desilo se da ipak nije..zato jer mi se upetljala osoba za koju sam mislila da je prijatelj i uništila ono malo sreće što sam imala s tom osobom...I sada neka meni netko kaže,kako da nastavim dalje..kak da se borim više za tu osobu...kad nemam snage...previše me to boli...a nakon svih ovih razočaranja ...nemam volje...a što je najgore ja ga toliko volim,toliko mi treba,jer svaki njegov dodir je poseban,ne mogu to opisat,koliko me samo njegov pogled i smješak i riječ smire i utješe...to je ono što sam tražila godinama ,ali čini se ponovno izgubila...Eto hvala svima koji pročitaju post..dosta je dugačak..hvala svima koji ste uz mene..Senka..Ines...Mirela..hvala vam...puno mi to znači..A velika pusa Ines i neka mi ozdravi brzo...
Post je objavljen 16.03.2008. u 21:51 sati.