Marketing
Borislav Pekić
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 347-349). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.
Od ovog meseca vlasnici njujorških pasa nosiće, pored džepne maramice, i naročite kese, u koje će deponovati ulični izmet svojih štićenika...
(DNEVNIK, 1978)
Stranci pasažeri, u poseti Beogradu XIX veka, sticali su utisak da u njemu žive više pasa nego Srba, i da, shodno tome, psi i privredno bolje stoje.
Nisu bili daleko od istine. Turci su pse smatrali bogumilim životinjama, dok su na hrišćane gledali s manje entuzijazma. Srpska en postotis, procentualna hatišerifska autonomija, manje im je konvenirala od pseće potpune zavisnosti. Povrh svega, Srbi su bili krunski deo neprirodnog "Istočnog pitanja", a psi samo – od Alaha date prirode. Stoga su u Otomanskoj imperiji psi uživali sve građanske privilegije, od kojih su izvesne delili s grko-cincarskom kolonijom, dok su o njima Srbi mogli samo da snevaju.
Na Balkanu, još od zlatnih pelaških vremena poluostrvu čuda, niko ni s kim ne može večno u miru i prijateljstvu živeti. Tako su Turci, posle Srpskog i Romejskog carstva, došli najzad u sukob i s Psećim. Otvorilo se najposle i takozvano "Pseće istočno pitanje".
Među beogradskim psima, mahom nahodima sokaka, slobodne prirode i kakodemonskog podzemlja, u bliskom srodstvu s vukovima Dedije i Vračara, u velikoj modi beše besnilo. U inače besnom veku pseće besnilo se ne bi ni primetilo da se jedna od zveroobraznih džukela nije usudila ugristi dete nekog stranca na proputovanju.
Šta je tu pseću zadribaldu navelo da preko hleba ište pogaču, da pored toliko nezaštićenih domaćih hrišćana nasrne na čoveka s evropskim pasošem, o kome se starala svita međunarodnih zakona, konvencija i običaja, ne može se pouzdano znati.
Platon bi, jamačno, tvrdio da mu je preterana demokratija udarila u glavu i iz toga izvukao još jedan dokaz o štetnosti slobode za izvrsne vrste živih bića.
Markuze bi, naprotiv, u tom činu video demonstraciju protiv uskraćivanja slobode, i svih ostalih insuficencija, kojima je, u jednom ljudskom, antropocentričnom svetu, izložena pseća lumpenrasa.
Mi nećemo tragati za razlozima. Razlozi su uvek sumnjivi tamo gde su posledice tako jasne i nesrećne.
Kako se u to doba, sve što se kod nas zbivalo, događalo u vezi s nekom stranom Potencijom ili Garantnom državom – najčešće Turskom, Austrijom, Rusijom – i tada je, blagodareći oštrom demaršu ugrižene Velike sile, kojoj zbog ugleda nećemo spominjati ime, došlo do promene psećeg statusa u Srbiji. U dilemi između Neba koje je pse štitilo i Zapada koji ih se plašio, Muhafiz beogradski odluči da se psi proteraju iz grada, onako kako se danas čini s takozvanim disidentima – kako se i gde ko zatekne.
Pohvatani psi su potovareni u šajke i odvezeni Dunavom u pravcu Smedereva, s tim da budu istovareni na teritoriji Ćesarije.
Jedan hroničar, prema Paunoviću ("Beograd kroz vekove", str. 509), ovako opisuje pseće izgnanstvo:
"Na četvrt sata od Beograda, sakupljeni psi iz raznih krajeva varoši i grada stadoše se uzajamno napadati i do ispred Smedereva napraviše čitavu klanicu.
Tada se jedan od njih usudi da preko ograde šajke skoči u reku. Za njim to namah, uz neopisiv lavež, učine i drugi, te za nekoliko trenutaka, na opšte zaprepašćenje vozara, sve tri šajke ostadoše prazne, a duga kolona pasa dohvati se obale i krenu za Beograd.
Nije mnogo vremena trebalo, pa da u samo predvečerje, duga kolona pasa izvrši pobedonosan juriš i nađe se na ulicama Beograda tražeći svoje gazde..."
Ono što Srbima nije pošlo za rukom, učinili su psi. Porazili su nezajažljive prohteve Velikih sila, izigrali njihovu premuntesku politiku i rešili svoje pseće "Istočno pitanje", s kojim se mi još i danas patimo.
A šta su dobili za poučan primer od balkanskih naroda?
Jednu rđavu naviku.
Tradicionalna nesložnost balkanskog sveta vaspitala je i balkanske pse u netoleranciji prema svakom ko nije iz iste kuće, iste ulice, istog kraja, iste varoši, istog okruga ili iste zemlje.
KNJIŽEVNOST, BR. 1,
Post je objavljen 15.03.2008. u 08:57 sati.