Marketing
Žalosno je...
Prije dva dana u Zagrebu, mom rodnom gradu, jedna djevojka koja je završila srednju školu u devetom mjesecu prošle godine,objesila se. Istražuje se dali ju je netko ubio jer je imala mnogo "neprijatelja" al je prvi zaključak da se sama ubila.Ime joj je Marija, išla je samnom u osnovnu, no dok je ona bila već osmi razred ja sam bila tek negdje četvrti-peti. Nisam ju poznavala ali sam ju znala iz viđenja i puno sam čula o njoj. Moja prijateljica Ana(Ria)sa kojom sam se počela družit u osmom razredu je sa njom bila najbolja prijateljica. Kada je meni Teich(sestrična od Ane-Rie) u nedjelju rekla što se dogodilo nisam mogla vjerovati i činilo mi se kao nešto nestvarno. Ispalo je da sve istina,realno,stvarno i da stvarnije i žalosnije nemože biti.
Danas je Ria(inaće živi u Rijeci od početka šk god.) došla u Zg i javila se Teich. Došla je nama u šk mi smo bile ujutro.
Kada sam ugledala Anu...svu u suzama i kada me jako,jako zagrlila,tek sam tada shvatila što se zapravo događa. Nisam znala što da kažem Ani,nisam se snašla,jako sam se rastužila. Vratila sam se u školu,sjela na mjesto i raplakala se.Otrčala sam u wc, u glavi mi je prošlo puno toga, sjećanja i događaji, Dorijan i Dolores i sve što bi se moglo dogoditi i što se dogodilo.
Znam da se na neki način Dolores pokušala ubit,to možda zvuči grubo ali je tako. I ja sam. Prošlo mi je u glavi što bi napravila da se nešto dogodi Dolores,što bi ?Ali znam odgovor, da se ona ubije i ja bi za njom,to mislim ozbiljnije nego što itko može shvatiti.
Dorijan Sikavica 24.11.2005.g. poginuo je u nesreći dok se vraćao kući sa nastave,to se dogodilo na Strmoj Cesti blizu osnovne škole Medvedgrad,koja je ujedino moja bivša škola. Osobno nisam poznavala malog Dorijana,imao je samo devet godina a ja sam bila šesti razred. Išla sam mu na sprovod...bilo je više nego tužno, svi su plakali,drhtali,nemogu zaboravit lica tih ljudi. Pitanje koje ja postavljam je,što je malo djete poput Dorijana skrivilo ovom svijetu da mora otići prije nego što je išta proživio. Nije imao prvu ljubav, nije dobio prvu jedinicu,nije prvi put izbačen sa nastave,nikada nije bio u disku a svi sada znamo da nikad i neće.
Moja poanta u ovom postu je da napišem ovo: Žalosno je što te ljudi počinju primjećivati tek onda kada umreš,kada te više nema i kad se nemožeš vratit. Tek tada ljudi shvate koliko su te voljeli i koliko te vole i što su izgubili. Isprva nismo ni svjesni što se dogodi,samo nam teku suze i tužni smo jer te osobe više nema, a kad nam ta osoba počne nedostajati i kad ju poželimo jako zagrliti, tek onda shvatimo koga smo izgubili i da te osobe više nema i nikad je neće biti.
Post je objavljen 04.03.2008. u 19:57 sati.