Marketing
DRUGOVE NISU IZMISLILI KOMUNISTI III
LUKA LUKIĆ
Prostrta sinija - © Paor
Prijatelj je čoek, koji nam ni nikaki rod, a ipak nam je dobru rad. Tu svoju ljubav i dobrotu pokazuje svakom zgodom, osobito kad smo u nužde. U nužde se i poznaju pravi prijatelji ; oni uzajmu [posude] novac, marvu [stoku] za vožnju, pomognu kosit, orat, kopat, žet, donesu djece milosti [dar, poklon], a sve za 'nako zabadavad. Pravi prijatelji pomažu, kad se šuma vozi, kad se zgrade pravu [grade], kad kola zapadu [budući da su se u to vrijeme svi teži poslovi obavljali konjima /oranje, vožnja drva iz šume, vožnja pšenice, slame i sijena/ a ceste, osim glavne kroz selo, bile loše, natvorane kola su često zapadala u blato], kad čoek nasrada [kad je u nevolji] jednom ričju svage, kadgod mogu i kadgod znaje, da smo u nužde, pa ma [makar] je i ne zvali.
Prijatelj more bit komšija, al ne mora. Je l' komšija, često se kod komišije nalazi, š njim radi, pa i jede ko da je kod svoje kuće. Njem se i zamira [zamjera], ako šta pomogne radit, pa neće da jede. Š njima se živi u velikoj ljubave, u većoj nego s rodom [rodbinom], pa se zato primu [dočekaju] i podvoru ko veliki rod. Prijatelji mogu bit iz drugoga sela, pa se i u goste pozovu, kad je god [kirvaj, kirbaj ili god je ono što se danas zove dan grada. To je svetkovina sveca, kojem je posvećena župna crkva ]. Kad došo, dobro došo. Dođe l' prijatelj iznenada, svakako mu se dvori i godi. Ispeče se slanine, kobasice, jajac, pa malo rakije il vina. On opet ne dolazi prazni ruku u goste, već donese svakom po nješta.
Prijatelj se kaže i 'nomu [onome,] iz koje se kuće momak oženi (prijak). I tog čoeka i njegovu ženu i rodbinu podvoru, al ne toliko ko prijatelja, koji nam ni nikaki rod, već nam je 'nako dobru rad.
Znanac ili poznanac je čoek, koga poznamo po viđenju. Znanci nastaju najviše iz soldačije [vojske], koji zangot [zajedno] služu kod iste kumpanije [veća vojna jedinica], pa i kod istog cuga [manja vojna jedinica]. Svaki soldat [vojnik] ima svog pajdaša ili komerata [od njemačke riječi Kammarad - drug], s kojim je najbolji, s kojim se najviše menežira [slaže]. Pajdaši, a potlje i znanci, nisu iz bližnji sela, nego iz daljnji sela i mjesta. Na taj način imaje ljudi poznanstva u Novskoj, Iloku, Lapovci, Đakovu, Našica, Gradiškoj i Mioljcu. Sastanu l' se znanci u drugom selu (na vašeru) [vašaru - sajmu], dobro se počastu i porazgovaraje, a nanese l' kog sreća u njegovo selo u njegovu kuću, dobro se pogostu, pa ma bio i radni dan. Tu se spremi jela na brzu ruku, a bude i pića. Brez vina il rakije nema pravog divana. Znanci se o koečern razgovaraje, a najviše se pitaje: Kako si ? Imaš ženu, kako ona, imaš djece, jesu l' zdrava, kako otac i mat; kako marva, godina, vinogradi i usivi? 'Naj pita 'noga, a 'naj 'noga. Svaki se sa svojim falji ili tuži. Znanci ostaju u gosti najdulje dan i noć, pa idu za poslom. Pa kad dođu doma, ne mogu se dosta nafaljit, s kim su se sastali, kako su se gostili, kako im je dobro bilo.
© Zlatni dukat
Strani i nepoznati ljudi dolozu u selo rad građe za zgrade, zbog žira i žirovine, zbog vina, rakije, svinja i drugo marve. Strani čoek ritko kad dođe sam. Obično povede sa sobom prijaka, koji ima ma kakog roda u selu. Nji dva idu u tuđu kuću, pa se vladaje, ponašaje i razgovaraje o svem i svačem, a najviše o dobru i zlu, kako im je 'vo pet šest godin. Stranci se i gosti dobro ponudu i podvoru, ko kaki mali rod; a šta je glavno, ne odu, a da ne kušaje kap pića, pa ma ga kuća kupila. Tude u gosti jedu, piju, divanu [razgovaraju], noću [prenoće], ponda svoje obavu, pa svaki seb. (Kod tog nema posebni običaja.)
Svit primi na konak putnike, kalfe [prije su zanatski pomoćnici, dakle mlađići, kalfe, čim završe zanat, išli u „frent“ /od njemačke riječi Fremde – u nepoznat svijet/, radili kod različitih majstora i na taj način sakupljali iskustvo], sluge i rajzingere [od njemačke riječi Reisende – a znači putnike]. U večer dobiju jest prije večere, najedu se, ostave pašuš [putovnicu] i cindalice [žigice] na ormanu, pa idu na štagalj, u kačarnicu [prostorija u kojoj se čuvaju kace = velike okrugle drvene posude u koje se stavljaju šljive prije pečenja rakije ili grožđe prije otakanja vina], štalu, ge im je najzgodnije. Tamo prespavaje noć. U jutro se spremu, umiju i obuku, dobiju za froštuk [od njemačkog Frühstück – a znači doručak odnosno zajutrak] šta se trefi [nađe], pa idu dalje. Pašuš ostavu rad toga, da ne bi šta pofalilo [nestalo], pa da ga znaje tko je i otkale [odakle]. Cindalice ostavu, da se ne bi štagod zapaljilo. Brez pašuša se nitko ne prima na konak [iz turskog - prenoćište], a svaki će putnik dobit u selu konak ma ge zaisko [zatražio, zapitao]. Putnika primi na konak nesamo gazda i gazdarica, nego i druga družina, koja se trefi doma. Putnici ko da znaje, ge se mogu navratit; uvik u iste kuće. U zime, ako im je ladno, spavaje u sobe, al ne na krevetu, nego im se prostre na zemlju [u staro vrijeme prostorije za stanovanje nisu imale drvene podove, nego od nabijene ilovače]. Žene bi dale krevet, al se boju, da ne bi šta u njeg dobile, čeg se ne bi šale leberalo [riješile] (ko što:sitinica i biljnjača ) [buhe, uši, stijenice].
© Zlatni dukat
Domaći svit pozdravlja se s: „Faljen Isus!- ili „Faljen Isus i Marija !" Pri tom se podigne ili sasvim skini kapa s glave. Tako se pozdravljaje ljudi domaći, a i strani, koji se nosu ko i 'vi. Kaputaši [gospoda, muškarci koji nose kaput ] ili strani ljudi govoru: „dobro jutro, dobar dan, dobra večer, laku noć", a naš svit na to il šuti il kaže: „Bog daj!"
S „Faljen Isus" pozdravljaje se, išli pješice il na koli, bili muški il ženske, staro il mlado.
Rod, domaći svit i znanci, pitaje jedan drugog: „Ge si bio?" „Kuda 'š?" [kamo ćeš] „Dokle?" 'Ni drugi opet odgovaraje: „U gornjem polju". „U Brod". „Gor", kud već idu.
Dođu l' domoroci u selo u goste, ne mogu se otrest, koliko 'i svit saleti: „Kad si došo?" „Dokle 'š bit?" „Je l! ti dobro?" „Šta tvoji radu?" „Kako ti je?" —'Vaj opet odgovara: „Jučer", „Jedno osam dan", „Pa dobro mi je", „Zdravi su" itd.
Sastane l' se rod s rodom, prijatelj s prijateljem, koji se nisu skoro vidili il iz drugog sela, kažu jedan drugom: „Faljen Isus!" „Uvik!" odgovori drugi. Rukuju se s desnom rukom, malo popostanu jedno nuz drugo, pa se pitaje: „Kako ti je ?" „Jesi l' mi živ?" „Šta tvoji radu?" „Šta se vidi od godine, marve, vinograda?" „Je l' ti tamo dobro?" Drugi opet odgovara: „Fala Bogu, dobro je, živ sam, moji su svi živi, od godine se nješta vidi" itd. Oće l' jedan, pristane i drugi, pa se poljubu, bio to rod il veliki il mali. Poljubu so odma uz „Faljen Isus" pa se dalje razgovaraje. Kako je u četvrtak vašar u Brodu, a i u nedilju do podne, sastaju se roditelji na placu, pa se rukuju, grlu, ljubu i za zdravlje pitaje. Imaje l' cajta [od njemačke Zeit - vrijeme], idu na stranu u lad [hlad], pa se malo porazgovore.
Zaškripit' će opet đeram na didinom starom stanu!
Mlađe se čeljade uvik ukloni starijem s puta, i mlađe mora prvo skinit kapu i kazat: „Faljen Isus!" Obično se uklanja jedno drugom na desno, al se ne zamira, ako se i na livo ukloni. Je l blato il voda, pričeka mlađe, dok prođe starje.
Ide l'se na koli, poveze se uvik znanac, prijatelj il domorodac. Još ga posadu u sic [od njemačke – sjedalo, sjedalica, ovdje velika sjedalica presvučena kožom ili ispletena od šiblja, za konjska kola], ta mlađe sjedne na trik [ili drik – drvene stranice konjskih kola]. Tako se povezu u Brod i natrag; a zove se 'vako: „Ajde, dida, u kola!" Ako neće, il mu je kuća blizu, kaže: „A fala, ni mi daleko". Ide l' i' više u društvu, pa nemaje ge stat, zovu se svi u kola. 'Vi obično ni jedan ne ide il namoraje [primoraju] najstarje čeljade [osoba], da se vozi, a oni drugi idu pješke.
Idu l' kola, a prid njima je marva, moraje kola lagano ić, da koje ne udari il ne zgazi. Tako se isto lagano ćeraje konji, kad je blato, a svit ide krajem. To činu rad toga, da se ne uštrcaje. Kola se kolom ugibaje na desno, a prazna punima, ma se tko vozio.
Post je objavljen 08.03.2008. u 00:01 sati.