Oprostite, ne mogu da kopam po literaturi, osloniću se samo na krhko sećanje.
Verovatno je to Kundera pisao, možda je i Hrabal, no priča ide otprilike ovako: kada su Rusi okupirali Čehoslovačku, pripovedač nije mogao da oprosti svojoj babi što, za razliku od svih ostalih, ni pet para nije davala za ruske tenkove. Dok su svi bili izbezumljeni zbog okupacije, baba je pričala o sasvim desetim stvarima, glavna briga joj je bila bašta, što voćke nisu cvetale kad je trebalo ili tako nešto. Tek mnogo kasnije je pripovedač shvatio mudrost koja se tu krila: Rusi će doći i proći, postoje trajnije i važnije stvari... ili tako nekako.
Hm, ne znam da li bih oprostio babi. Lako je praštati trideset godina kasnije, ali u tom trenutku...
Šta ja radim? Živim život, koliko god bilo moguće. Lepim pločice, pokušavam da zapalim garažu, kuvam ručak. Hteo bih da pišem o vitaminima, o kučetu koje se doselilo ispred moje zgrade, o devojci što radi na šalteru za registracije i vozačke dozvole. Živim život dostojan Kunderine babe, a u meni tinja Jan Palah, hoće da eksplodira.
Onaj moj kolega što je bio frapiran kad je saznao da koleginica uredno godinama glasa za radikale - e taj kolega pre neki dan komentariše kako će "Amerikanci da izaberu majmuna za predsednika". Đavo mi ne da mira, ne mogu da oćutim, on kaže "pa, da, pre neki dan bilo na televiziji kako šimpanze i crnci imaju potpuno iste šake, zar ti to nisi primetio". Ja se uozbiljio, ćutim, on mi kaže: "Ne razumem, šta hoćeš da kažeš, objasni molim te!". A kolega je inače sjajan čovek, zaista, uprkos ovome. Mislim da ne shvata šta priča. Ne shvatam ni ja. Pitam se na kojoj sam se planeti odjednom probudio.
I još takvih utisaka ima, gomila, i iz prve i iz druge ruke. Poznajem jednog skinhedovca, mladog sprskog nacistu, bio one noći ispred američke ambasade. A inače zaista je sjajan lik, vaspitan, iskren rodoljub, duhovit. Danas pijem pivo sa njim - sutra će me iz gomile možda baš on mlatiti zato što ne nosim Koštunicin bedž, target oznaku, davidovu zvezdu.
Kruna svega, danas čitam ovo: Sombor: "Bojkot hleba od Albanaca". Ovo je pravo lice Srbije. Da, ako neko nije ukapirao: TO je pravo lice Srbije, države gde sam se rodio i gde živim. Od takve države je pobegao ko god je mogao, otcepio se ko god je mogao, po takvoj Srbiji je pljunuo po ko god je mogao. I ja bih isto učinio.
To bi za sada bilo sve. Uprkos velikom jedu i velikim rečima, ja ne sedim buljeći u jednu tačku i ne premećem stalno u glavi šta je sve rekao Velja Ilić. Sinoć sam uspeo da odgledam film Aki Kaurismakija, "Čovek bez prošlosti". Zaspao sam sa osmehom. Kako bi bilo lepo probuditi se kao bolji čovek, bez sećanja na bilo šta iz prošlosti, živeti život iz početka.
(Zadatak za domaći: gde je park Monrepo i zašto je ova pesma popularna u Finskoj?)
Post je objavljen 02.03.2008. u 00:01 sati.