Marketing
kupuje se novi bračni krevet!
Ha!
Nema me, obilazin dućane s mobiljon. Razgledavan postilje, pipan madrace, a ne moš takve stvari napamet kupovat, pa valja u svakog malo i prileć.
Najprije san gledala sama. I ležala. I ležala.
Ljudi prolaze. A ja ležin. Ne mogu se odlučit. Jel mi udobno, ili neudobno.
Pa me počelo čudno gledat. Mislili da san eksponat.
Pa mi dopizdilo. Ležat, mislin. Sama.
Pa provala s interneton. Slaba ponuda. A i ne moš leći.
Pa san onda pozvala i muža da i on ide sa mnom birat. I on će ležat. Valjda. Ako ne otperja u neku udobniju postelju.
Kad je naš vrli sin čuja di idemo, brzo se obuja, stavija jaketu i nacrta se između nas.
Iden i ja! Ne, ti, ne! Iden i ja! Ne, ti, ne.
Iden i ja. Dobro, ideš i ti!
I onda mi je sinulo! Pa ide čovik, naravno da ide, ide sebi birat krevet. Sebi, da. Dobro san rekla, nije tipfeler.
Sitacija u roditeljskoj spavaćoj sobi u obitelji Morsky, naime, vrlo je složena. Slojevita. Skoro ka u bivšoj Jugi. Obrnuto nego u Srbiji. Imamo Kosovo koje neće nikako da se otcijepi.
Postanara koji je posta gazda. I ne da se istirati.
Ponaša se ka kompas. Ka šta na busoli strelica uvik pokazuje na sjever, ma kako se ti okrenija, tako i naš mali, di god ga legneš, on dođe na svoje misto. U sredinu. U svako doba noći.
Trenutak ne bira.
Lani se vrtila reklama koja nam je dala misliti. Ona za stambenu štedionicu rajfajsen banke. Sićate se? Ja se dobro sićan, jer prikazuje moju stvarnost. A i budućnost.
Probaću je ukratko opisati. Reklamu, ne budućnost.
Srednjovječni mama i tata spavaju u bračnom krevetu. Tata poslovično hrče.
Čuju se sitni koraci iz hodnika.... otvaraju se vrata, proviruju papuče i medo....i sinčić stiže...baca se u sredinu, u sigurnost između svojih roditelja. Sve je ok, osim što sinčić ima bradu, visok je oko 190 centi, 80-ak kila težak, između 30 i 35 godina star.
Krevet propada ispod njih.
Čini se da je doša bolan trenutak odvajanja diteta od roditelja. Treba otić dignut stambeni kredit za maloga.
Slobodu triba platit. Skupo. Ne pita se za cijenu.
Tako, ugledavši vlastitu budućnost, odluka je pala.
Treba kupit prostraniji i čvršći krevet. Jer mali će narast. Otežati.
I sad tražimo. Nas troje.
Još malo, postaćemo poznati po dućanima. "Evo ono troje što leže!" govoriće.
Postaćemo poznati u ciloj županiji.
Možda i u Dalmaciji.
Ako nas vidite u Slobodnoj Dalmaciji, nemojte se čudit.
Nismo čudaci.
Prilično smo normalni.
Samo ne možemo nać pogodan krevet. Familijarni.
Ne bračni. Ni francuski. Hrvatski obiteljski.
Potraga i dalje traje....
Post je objavljen 01.03.2008. u 08:00 sati.