Malo sta mirise kao zemlja
u ratu.Udisemo je u ezanima
i zvonima:kad tezaju noge
a nikog da se odazove.
Medj prstima je kao olupinu
s vlastite koze mrvimo.
Tad orao vjecnik siri svoj
vidik i skoro u njegovu smo
hladu.A zemlja zamirise
jos jace-u zakucima straha
i prvih stecenih rana.
Post je objavljen 28.02.2008. u 15:10 sati.