...Putovao sam s nekim Talijanima,oni nisu marili za mene.Talijani ne mare za griznju savjesti.Kriv sam,tu nema dvojbe.Ipak,zasto me ne pita Bog,nego uniforma?Bog moze sutjeti,a carinik ne.Dakle,zakon bi bio taj da ja kazem jedan broj,na sto ce on isto reci jedan broj,onda ce ta dva broja usporediti,sto se naravno moze,i ukoliko je moj veci,tada ce...I to je zakon?A>B,i to bi bio zakon?Cas sam mislio na zakon,cas na Imru Kertesza.Nisam se zelio pomiriti sa zakonima,za svoju sam okrivljenost zahtijevao i pravu pravcatu krivnju.Padalo mi je na pamet da cu osloviti carinika kao da s njim moram govoriti o stvarima osobne naravi,i sto bi bilo kada bih mu sve to ispricao,sve o tome i-tako-dalje,o Imri,o noveli,o slobodi,o ropstvu;da,mogao bih s njim napraviti DUBINSKI INTERVJU,tako bih nekako mogao rasprostrti sramotu,kao vrtlar gnojivo(Vrtlar je na madjarskom jeziku:kertesz).
Recimo:kada sam postao sumnjiv,ha-ha,da,i ja sam osjetio kako se polako crvenim,dakle,dakako,iskustvo i...Polako,sasvim polako preplavljuje me sram;krece od noznoga palca,preko zeluca u grlo,prodire prema mozgu.
Smiri se!Pomiri se s time!I-tako-dalje!
Nastavak je bio daleko suroviji.
Bez volje sam opet uronio u knjigu.Kad sam opet,posve neoprezno,digao pogled,ugledao sam svoga covjeka kako gotovo trci po hodniku.I tada mi je zamalo stalo srce,tako sam se bio prestravio,cak sam se morao za nj primiti i malo ga protrljati.Bio sam se isto toliko prestravio kao i nekoc,a i sada,uvijek iznova,od Dunava.
Bio je to trenutak kada sam u sebi neopozivo otkrio strah.Kako u meni postoji,da,u meni ipak ima straha.Kao sto imam pluca,jetra,mozak.Strahovati se ne moze prigodno,strahovati se moze jedino stalno.A tako ce i biti.
Da,casa jos nije puna i trpjet cu sve vise i vise rana.I nisam izgubio sposobnost trpljenja,jos sam ranjiv.Nisam se izgubio,no izgubiti se mogu svakoga trenutka.Putujem vlakom.I nisam mrtav.Nego se,poput divlje zvijeri,vrebajuci ogledavam.
Post je objavljen 27.02.2008. u 16:01 sati.