Marketing
Napravila sam par gluposti kaj se tiče izlazaka i škole pogotovo, pa sam malo ograničena s strane roditelja kaj se tiče korištenja kompa. Sad imam računalstvo pa budem iskoristila da objavim ovaj poduži post, jer se uspjelo nakupiti dosta tema, ipak, jako dugo nisam pisala…
Kaj se desilo…
Ja kao ja. Tvrdoglava, svojevoljna i neodgovorna (već znam ove epitete bez puno razmišljnja, napamet nabrojati jer si ih u zadnje vrijeme dajem često, vrlo često i u svakojakim kontekstima).
Znači, ja kao ja, kakva već jesam, pošto mi je rebelizam i nepoštivnje pravila drugo ime, učestalo sam znala otići do wc-a u školi na jednu čik pauzicu, isto tak učestalo su me znali uloviti na tom STRAŠNOM ZLOČINU. Znaš, pošto sam kakva već jesam, neodgovorna, nisam previše pažnje obralčala niti na to da bi spriječila da me vlove, recimo tak da pogledam dal je koji od dežurnih učitelja u blozini.. i evo to se tak dešava, pa sam skupljala pomene, ukor i sad na poslijetku, ukor pred isključenje. Ajoj kak sam ljuta. Sad se sigurno neko pita: «a zake opče to radi u školi, kaj nemre izači pod odmorom???». E, pa sad budem si stavila još jedan epitet: ljena, ljena u tolkoj mjeri da mi se neda prezuvati kad izlazim, pa sam rađe riskirala da budem kažnjena, a i zima je vani. Tako, to je razlog br.1 zbog kojeg sam u povećoj kazni, niti neznam kaj mi je kazna, niti se ne usudim pitati, shvatila sam kao da mi je sve zabranjeno osim odlazka u školu, zraka, hrane i tih obaveznih stvari, a to jakojakojako zakočuje moj leteći dug, ja već kipim.
Moje ponašanje nije bilo nekorektno u zadnje vrijeme samo perma školi, nego prema gotovo svima, a s tim i prema meni samoj. Počela sam zanemarivati ljude oko sebe, počevši od prijateljica, prek roditelja, do moje ljubavi. Jednostavno sam se počela distancirati od svih njih, bez nekog razloga, tak mi je i prestala volja za školom i sve sam po redu počela zakenjavati. Tak sam zakenjala već školu, osjećam da gubim prijateljicu, povjerenje roditelja, a i ljubav,. Ako ga već i nisam totalno iznevjerila svojim glupim odnosom i ponašanjem. Bljak me bilo.
Jednostavno mi je dojadilo sve, htela bi malo odmora. malo, malo da sam odsjećena od svog sranja koje me okružuje. Osjećam se slabo, nije da mi je duševna forma slaba, nego sam i fizički totalno iscrpljena. Moram do doktorice da ju pitam dal mi može dati neki jači doping jer fakat mislim da se budem počela rušiti.
Al ima još nade, odlučila sam riješiti sve stvari koje se daju još popraviti, počevši od škole, mislim da se budem trgnula u učenju, makar mi to nije slaba točka, ali kak i za sve i za to sam izgubila volju.
Fale mi oni dani kad mi je sve lako padalo, svaka, ama baš svaka stvar ko da mi je išla od ruke, sad me sreća u tolkoj mjeri ne prati, al uz malo truda i "With a little help from my friends" bi se mogla ponovno ispraviti na dobri put.
ili cocker ---još puno bolje, puno puno bolje---
mmmmmmmmmmm kako dobro
Razmišljam od kad sm postala tolko nemotivitana i mrzovoljna i pesimistična, bojim se da je to od kad sam došla u Međimurje, ali sigurno nije u tome stvar jer sam i tu imala puno lijepih trenutaka.
Fali mi sunce, fali mi lijepo vrijeme i zelenilo, to se polako vraća, dolazi proljeće i mislim da čim mi bude raspoloženje bolje, nestal bude i pesimizam. Imam se zbog čega truditi.
Imam puno za izgubiti, puno već jesam sigurno, zbog zanemarivanja i zato jer nisam primjećivala kolko toga posjedujem dobrog. Imam jednu sjejnu usobu koja mi je sposobna dvati snagu smoim svojim prisustvom, pa dal mi je vrijedno izgubiti svu tu toplinu i ljepotu? -ne, fakat, to skršiti nesmem. to je neke najvrijednije kaj trenutno imam i evo sad, točno u ovom trenutku odlučujem da budem sve pokušala da i ja njemu dam sve kaj imam u sebi. Neču više samo primati i iskorištavati. to vrijedi i za moje starce. Stara se nonstop zalaže za mene, skriva moje pgreške od tate, više neću da bude tak, nek stari sve zna, makar bude jako razočaran i nek mi daje kazne, možda mi je to jedina pompč koja mi pomaže da se ispravim u nekim stvarima. To vrijedi i za moju najdražu prijateljicu, koja mi pruža podršku, a ja često zaboravljam totalno na nju.
Uglavnom, nije zanimljivo, ali mi je lakše da pišem kad sam bijesna na sebe.
Nije dobro se nadati da bude bolje, treba se pokrenuti...
A ustvari kak da nebudem ogorčena i pesimistićna, pa pogle di živimo, kakvi smo, di su ona vremena, makar i onda je bilo loše, ali bar je bilo više ljudi koji su hteli neke pokrenuti i napraviti..
Zato All we are saying is:
GIVE PEACE A CHANCE
Post je objavljen 27.02.2008. u 09:17 sati.