Marketing
in memoriam
COPY-PASTE od ovog lita:
Neko ima pasa. Neko mačku. Neko kanarinca. Ali niko nema šta ja iman. Tovara za kućnog ljubimca! I to ne jednog nego dva! (A imam još dva doma u pričuvi. Velikog i malog.)
Ovo su ustvari dva tovara i tovarić. Pulić. (To smijem još reći dok je mali i dok ne čita moj blog ko ona starija koja nije tovarica - nisi, draga, nisi!)
Te su beštije moji kućni ljubimci koji to nisu.
Nisu moji. Ali ka da jesu kad stalno vise u mom dvoru.
Nisu ni kućni baš. Ali tu i tamo navrate i u kuću, kad nema nikog.
A nisu ni ljubimci.
...
A isto su mi dragi. Moram priznati.
Iako mi samo dišpete rade. Sve što posadin - kušaju. Sve. Nešto požvaču do kraja. Nešto ostave. Nešto zgaze. Naročito vole maslinu, lovor, limun, mandarinu, pitosforu, hibiskus. Tako da znate ako želite o njima odgovorno skrbiti. Ruže naprosto obožavaju. Pa sam od njih odustala. Jer pametniji ipak popušta (to kažem ja, a ko zna što oni misle). A za druge biljke-ljubimice smišljam svakojake taktike. Dovijam se lukavim rješenjima. Pitar na visoki zid. Ili na krov. Žica oko maslina. Ali sve moje izume oni na kraju provale kad ja odem. Uvik je po tovarovu.
Ali ne diraju oleandre. Ni lantane. Niti išta drugo što je otrovno. Nema šanse. Znaju vragovi.
Ti su tovari ostavljeni od svojih vlasnika na otoku na kojem ovi imaju maslinike. Trebaju im samo da u vrime branja maslina pribace vreće maslina iz maslinika do mora jer ceste nema. To je njihova jedina godišnja obaveza. Ali oni to očito nisu tako shvatili. Kad se počnu brati masline, oni redovito zbrišu u nepoznatom pravcu. Potraga za njima traje danima. Ali se zato pojave kad dođu vikendaši i ljeti turisti. Nadaju se kojem zalogaju, žedni su, ali prije svega osamljeni. Traže društvo. A naročito vole meni šetati oko kuće. Malo me noću strašiti.
Mene redovito nasanjkaju. Dođu mi s onim tužnim očima i gledaju. I šute. Gotovo - kupljeno. Odmah dobiju kruha i vode. Ali onda više ne žele otići. Milom neće. A silu nemam srca primjeniti. I oni to dobro znaju, lukavci.
I što da radim s njima?
Oće ih ko kupit?
Jeftino prodajem...
Kao što se vidi iz priloženih slika, jedan je malo pristojniji i diskretniji i stoji pokraj kuće, a jednom je puno draže za stolom. Kavu ne pije. Ni alkohol. Ne puši. Nema ni drugih poroka. Zadovoljan je s čašom vode i češkanjem između ušiju. Pozorno sluša i ne upada u riječ. Jednom rječju - uzoran građanin!
<
UPDATE:
Moram vam sada priopćiti jednu tužnu vijest.
Jedan tovar je umra.
Bija je star i ćorav i pa je u provaliju.
Našla san ga.
Srce me zabolilo.
Izmolila Očenaš. I on je Božje stvorenje.
Misu mu neću platiti, jer me ljutija kad je bija živ.
Ali isto san tužna.
A najviše me rastužuje onaj drugi koji je osta sam.
Post je objavljen 26.02.2008. u 09:00 sati.