Odnomadne idem ja putem, osluhujem, gledam, umorio se, Dubrovnik uzbrdičav, sjeo na klupu. Prilazi mi neka signorina sa veom. Sjede do mene.
- Oh vi ste, gospođo Smrt - rečem i primijetim da nije neka pička.
- Mogu li sjesti do vas, umorila sam se, imala sam posla od jutros - izusti, ispuhujući uskiseli ugljični dioksid.
- Jebemu mater, nedjelja je, i tad radiš? - priupitam.
- Nedjeljom samo rano ujutro, kasnije manje, ali posla preko glave, za popizdit - odgovori.
- Je li bilo zajebano sinoć?
- Kako nije, stari, posao je sve teži i teži, takva su vremena. Vidiš, Gilera proizvela skutera od 800 kubika, jebe me konstantno ta tvornica, sad ću morat radit masu prekovremenih, a slabo plaćeno - požali se.
- Jebiga, stara, takva su vremena - zaključim - a sinoć, ništa nisi rekla?
- A sinoć. Ništa mi ne govori. Čovjek se polomio motorom, Gilerom Runnerom, naravno, popola se rascjepo, cijelu noć sam lopatala i fizikalila, crkla od umora, da ne kažem umrla, jer bi bilo kontradiktorno.
- A jebote, baš ti je zajebano, nego reci mi je li ti biraš poslove, ili imaš nekog poslodavca? - znatiželjno ću ja.
- Kurac ja biram, da ja biram, lakše bi mi bilo, Bog mi naredi, a ti stara polomi leđa, vidiš da ja biram, ja bih samo sirotinju i jadnike uzimala, njima je potrebna pomoć, ali kad mi Bog poslodavac naredi uzeti nekog bogatuna, srce mi se slomi, jedva to napravim, mislim se, kako bi njemu život bio dobar, a sad je gotovo.
- Vidiš ti tog tvog poslodavca, koje poteze vuče, tko će mu znat te njegove menađerske ideje, što hoće, zajebava malo, jel da?
- I ja mu to govorim, ali me ne razumije. On vazda po svom - ljutito će.
- Ima li neke pozitive u tom tvom poslu? - nastavim peglat.
- Ima, ima, kako ne. Mnogi od njih više ne moraju raditi debilne poslove, slušat partnere, probleme kćeri s mestruacijama, lovom, sranjima, nekad ti me dočekaju raširenih ruku, naprosto presretni, pohitaju mi u zagrljaj, razdragani.
- Ima ti posao smisla, vidim ja, nije ti dosadno.
- Nekad je, nekad nije, ali da se radi, radi se, prijo moj, znaš, reći ću ti u povjerenju, križanka sam japansko-njemačkih gena, pa mi je to sve skupa lakše podnjet, inače bih najebala, nemoj to nikom govorit, to je tajna, ok?
- Ok.
- Sad moram ići, dužnost zove - reče Smrt i ustane.
- Ej stani sekund da te još nešto pitam!
- Reci - odgovori ona stavljajući kukuljicu i ogrčući se veom.
- Sama radiš?
- Da - odgovori i uzme kosu te je naoštri.
Sad je spremna jedan kroz jedan.
- To znači da, ako ja ikad umrem, da ćeš ti doći po mene?
- Da, vidiš, ljudi znaju da će umrijeti, ali nisu svijesni, pa se iznenade kad me vide, jebiga.
- Ja neću, sad kad sam te vidio - rečem pomalo zaljubljujućim tonom.- znači ti ćeš doći, ako ikada umrem?
- Tako je.
- Ajde onda pa se vidimo - pozdravim je sretno.
- Vidimo se - otpozdravi udaljavajući se.
Post je objavljen 24.02.2008. u 11:22 sati.