Marketing
interview: Miljenko Jergović
S Miljenkom Jergovićem, verovatno najljepšim savremenim hrvatskim piscem, ovog puta nismo pričali o njegovim knjigama i književnosti, jer to više nikog ne zanima.Tema ovog razgovora je fejšn: New York, London, Pariz - Sarajevo, Zagreb, Beograd. Tko se lepše oblači, tko se brže svlači, kakvi su ljudi, i koliko su se vizualno promenili najvažniji gradovi na teritoriji bivše Jugoslavije.
Intervju vodio Jean-Marie Gaćeša
foto: Đogat Konjović
Miljenko Jergović nažalost je rođen u Sarajevu, 1966 godine. Prešao je da živi, nažalost, u Zagreb, tokom rata u Bosni. Povremeno nažalost svrati do Beograda, po farmerke. Diesel, Akademiks i Coogi, samo su neki od njegovih denim-favorita. Voli on da se obuče, eh, a i stoji mu ko saliveno.
Najnovije Volcom farmerke, u kojima je napisao klasično delo ''Srda pjeva, u sumrak na Duhove'', lepe su Dodger Povd Jean, 98% pamuk i 2% spandex, s asimetričnim zakovicama na relaksirajućem oguzju. Eh, lako je tako pisati remek-dela, pomislih.
Hedonista je, svašta ga zanima, ne bavi se sportom, poštuje Tomu Zdravkovića i Halida Bešlića (ali i Nik Kejva), puši, puno čita, piše za razne novine, između ostalog i za zagrebački ''Jučernji list''. Ne smetaju mu homoseksualci, ne smeta mu niko, osim fašista i primitivaca. Voli gradove. Voli da piše, voli da priča... On je idealan sagovornik za nas. Za priču o Zagrebu, Beogradu i Sarajevu, kao regionalnim centrima mode. Ta, a ko ako ne on, fejšn-guru Milenko Jergović-Patos.
Započeli smo razgovor vrlo neposredno, prosto čovek ne bi verovo da priča s klasikom:
-Je li Jerga, šta će prvo da uradiš, kad dođeš kući, osim da izmlatiš majmuna?
-E burazeru, prvo ću da strgnem i pocepam ženine gaćice!
-Što bre, toliko si napaljen?, u šali ću ja.
-Ma jok, žuljaju me!, odvali Jergos, a mi prosto odvalili od smeha, morao Đogat da mi odvali dengu da se priberem, u jebote, ko nacrtani.
-I, je li s mnogo promenio Begiš?, upitali smo kad smo se nekako pribrali. Pre par godina si na promociji svoje knjige u Paviljonu Veljković rekao da ti Beograd izgleda kao zgodna cura koja se desetak godina drogirala heroinom, i sad se polako ''skida'' ...
- Da, malo se Beograd popravio zadnjih godina. Ne znam je li se cura skinula s heroina, ili se u međuvremenu naučila nositi sama sa sobom. Volim taj dvadeset četverosatni beogradski život, restorane, knjižare i ljude koji govore glasno. Volim beogradske konobare i onaj jutarnji izgled grada, prizore oko Ušća, Kalimegdan, koji izgledaju kao u Lamentu nad Beogradom, Miloša Crnjanskog. A volim i to što nikada nisam toliko dugo da bi me nešto fasciniralo u negativnom smislu ili da bi mi počelo ići na živce.
-A znaš li Jerga da svake tri minute u Beogradu jedna žena biva pregažena?
-Uuuuuuuuu, jeb'la majku, jeste izdržljiva..., opet će šeret, a ja jebote zecenio se od smeha, nisam se tako smejo do dekine sahrane.
-Neverovatno si duhovit odkad si u Zagrebu! Je l' znaš neki vicov ili nešto smešno da nam ispričaš?
-Znam, znam, ima jedna kratka priča koja se kaže anektdotla. Došao sam ja na roditeljski sastanak u školu OŠ „Mile Budak“. Moji prijatelji imaju sina, prvašić, ali su silno zauzeti karijerama, pa sam ja uskočio, znate kako je, kad već taslačim Eminu, da podmetnem leđa, kontam. Ide sastanak, ide, i sve ja to slušam, i dojadilo mi: znate, ja nekako vazda mrzim nepravdu. Dignem ja dva prsta, ko nekad, kad smo pjevali Suadu i mrzili nedjelju, i da mi razredna riječ, pa je ja upritam:
-A je li, razredna, a što malog zajebavaju u školi za ime, što su mu dali taki nadimak?
-Koji nadimak?, pravi se ona grbava.
-Pa Urac, šta se praviš grbava., strože ću ja.
-A, koje mu je pravo ime?, pita ona, ko ne zna, pravi se pametna, vidim.
-Enis!, kažem ja, i tu sve ode u kurac.
A uuuuu, kad je to Jerga izvalio mi se stademo udarati kašičicom za kahvu u prsa, i fotograf i ja, toliko nam je bilo smešno.
Nakon nekih 15 minuta, kad su nas osposobili za kraj intervjua, pitam ja Jergosa:
-Nego, piše l' se štogod, a pisac?, što je bila intertektualna postmoderna aluzija na znamenitog nobelovca Ivu Andrića.
-A jašta, uvijek se nešto piše. Evo, sad baš imam jedan ciklus priča za američko tržište. Evropa je već upoznata s mojim Opusom, pa sad radimo na afirmaciji mog imena, lika i djela preko Okeana.
-I kako ide?
-Pa, znate, teško. Engleski jako pogoduje poeziji, zbog tih kratkih riječi, ali teško prozaiku koji ne živi u Americi: svi ti idiomi, eh, koliko ih je! Ipak, gura se nekako, male forme, kratke priče…
-Možemo li da čujemo jednu za naše čitatelje?, ponadasmo se…
-E, kad ste bili tako dobar sugovornik, evo jedne; nije još cela na engleskom, samo su delovi, ali, biće:
Srušio se avion u džunglu. Preživjelo nekoliko njih, među njima Amer-FBI agent, Francuz, Rus i Mujo. Amerikanac, obučeni agent, odmah počeo da naređuje i organizuje:
"You will provide woods, you will find water, you (Mujo) will provide supplies..."
Svi se vratili, našli drva za vatru, vodu... jedino Muje nema.
Kaže Amer:
"We have to find him", i krenu da ga traže po džungli.
U jednom trenutku primijete da se mrda jedan žbun, priđu, kad ono iskoči Mujo:
- Suplaajs!
U jebem ti opštinu Petlovo brdo što je ovo bilo dobro! Tu suze isplakosmo od smeha, a Jergos se samo smeškao. Gleda nas Jerga, gleda, pa kad se na jedvite jade primirismo, kaže on nama na kraju:
-Nego, evo šta mi se desilo pri poseti New Yorku, kad sam išao na potpisivanje ugovora s izdavačem. Dođem na na aerodrom, kad tamo šta? Pita mene službenica na prijemu:
- Name?
- Miljenko Jergović - Jergos.
- Sex?
- Three to five times a week.
- No, no... I mean male or female?
- Male, female, sometimes camel.
- Holy cow!
- Yes, cow, sheep, animals in general.
- But isn't that hostile?
- Horse style, doggy style, any style!
- Oh dear!
- No, no! Deer run too fast !
E, tu ostadosmo bez glasa, ko da smo belog majmuna videli.
Stvarno je taj Jerga klasik, šta jes, jes!
Post je objavljen 18.02.2008. u 18:10 sati.