Išao sam u srednju školu i nekaj me jako raspizdilo, ne znam više točno kaj. U svakom slučaju, kipio sam u sebi i osjećao da moram nešto razbiti da izbacim bijes iz sebe.
Samo, bilo mi je malo glupo nekaj razbijati u školi i riskirati ukor, pa sam odlučio izaći van i vani nekaj razbiti.
Krenuo sam prema tramvajskoj stanici tražeći pogodan objekt za to.
Nisam našao ništa, a kad sam došao ondje, naišao je tramvaj.
Rekoh, okej, mogu i na Remizi nešto razbiti.
Kadli na Remizi, stoji bus za Samobor, prazan, ima i za sjesti.
Šteta propustiti, a i u Samoboru se može nešto razbiti.
Nije me popuštalo, bio sam jednako ljut...
U Samoboru, odmah sam se sjurio na bus za Breganu, baš je polazio...
Zašto bih išao pješke, ovako zle volje i ljut?
Sišao sam na svojoj stanici i gledao što bih razbio.
Ničega prikladnog uokolo.
A onda sam se sjetio: staklo!
Boca!
Samo, nisam imao bocu...
Trebalo ju je nabaviti.
Pogledah oko sebe: nigdje nijedne odbačene.
Otišao sam u dućan i kupio malu Pepsi Colu od dva deci, tad su ih još u staklu prodavali.
Gledajući u bocu shvatio sam da sam od ljutnje i ožednio.
A i glupo je razbijati punu bocu.
Pa sam zamolio tetu da mi je otvori.
Polagano sam je pijuckao hodajući svojom ulicom i stigao pred kuću.
Susjedi su radili nekaj po dvorištima, uokolo je bila hrpa ljudi koje znam i koji mene znaju.
Činilo mi se suludim pred tim ljudima smrskati bocu o asfalt pred vlastitom kućom, naoko bez razloga.
Ušao sam u kuću, stavio praznu flašu u špajzu i mrzovoljno se povukao u sobu.
---
Nekoliko godina kasnije, za jednog velikog spremanja, vadili smo stvari iz zakrčene špajze i bacali ih, mahom staklenke i boce. U jednom trenutku mom burazu se u ruci našla mala flašica Pepsi Cole od dva deci. "Baš se svašta može ovdje naći." - promrmljao je, zavrtio glavom i bacio je među ostale. Otšutio sam. Nije imalo smisla da mu ispričam ovo...
Post je objavljen 18.02.2008. u 16:56 sati.