huh...znate već da su me dostigla stara zabušavanja na faksu i da sad muku mućim da položim nešto od ove hrpe ispita koja mi je ostala...
i tako,spremam ja već dobrih mjesec dana jedan ispit, koji slovi kao najteži na faksu....kopam po hrpi knjiga,netu,ovuda onuda,literature ima,ali iz davnih nekih 70-tih, 80-tih,pa sve ono što je kasnije izmišljeno moramo znati onako, po duhu svetome...
a kompliciran je ispit tim više što prije ispita morate na kolokvij,pa kad položite kolokvij na pismeni,pa onda nakon te torture još čekate cijeli dan usmeni,gladni,žedni i prestravljeni,osjećajući se kao neke mile životinje u redu za klanje,tim više što ljudi iz profesorovog kabineta uglavnom izlaze izbezumljeni, ne znajući više ni kako se zovu...
i tako,dođem ja konačno na red, sjednem pred profesora,a pita on mene,jel mogu zapalit? naravno,ja kažem možete,neću se kockat životom,a i možda se smiri malo,pa bude blaži.
I tako,ispituje on mene, praktički osnovne stvari,a ja šutim...pa pita preko podpitanja,onda odgovorim..i kažem,ma znala sam ja to,samo,evo,neću bubnut nešto krivo...kaže on, ma kolegice,morate biti sigurni u svoje znanje!
jao,kud ćeš bit siguran, kad su priče o njemu ravne onima o vješticama iz Blaira i raznoraznim hororima...
na kraju,izvukla sam se....prošla sam iz prve ispit koji je jedan dečko taj dan došao polagati 22. put...
svaka mu čast na upornosti...ili ludosti :)
jedan manje....ajmo dalje...
poanta svega je,da koliko god nešto strašno bilo ili zvućalo, bolje je suočiti se s tim, nego prestravljeno čekati da problem nekud ode....neće otići...izgledat će sve veći i veći....
a ovako,kad se s tim suočiš i uspiješ, sve postaje sasvim smiješno!
Post je objavljen 17.02.2008. u 07:34 sati.