Ok,bilo je zabavno dok nije bilo ništa,al' sad više nije zabavno zato što znam da će me određene osobe zamrziti čim vide kakva sam ja zapravo,koliko sam đubre ustvari...
I ne mogu vjerovati da sam to opet nekome napravila,kao da prije nisam ništa naučila,kao da se nisam opekla već ne znam koliko puta (nakon petog sam prestala brojat)......i znam da je grozno to što radim i da ću se jednog dana pokajat zbog toga....možda sam i sebična,a možda mi je jednostavno stalo do nečeg drugog....
I nitko me ne shvaća,svi mi govore da sam glupa jer ne vidim ono što imam,al oni ne vide ono što ja vidim,oni ne razumiju............oni se ne trude razumjeti...
i onda kad pomislim da mi netko od njih može pomoći, a ta osoba me otpili,kaže da joj je to dosadno,kao da se radi o nekome koga je ta osoba tek upoznala......
I onda se ja povučem u sebe i ne razgovaram s nikim,nabijem slušalice u uši i pravim se da nikoga oko mene nema i onda mi govore da sam čudna........
I neki dan su mi ljudi prilazili i pitali me zašto sam tužna i ja sam jednostavno gledala u njih i pitala se da li me oni imalo poznaju jer taj dan mi je bio jedan od boljih..............
Nemaju oni blagog pojma o tome šta je meni..........
Neku večer sam u 2 pisala pjesmu koju bi voljela objavit....
Neki će shvatiti neki neće...ni je ni bitno....sve je ionako odavno završilo............
Pjesma nema naslova......
On kao da je tu,kao da stoji ovdje uz mene....
Njegova kraj moje sjene...
I kao da nikad ni otišao nije,
Ja osjećam njegov dodir,vidim ga dok se smije...
Ja čujem njegov glas i vidim mu oči...
Pojavljuje mi se u snu svake noći...
A u stvarnosti on nije tu...
U stvarnosti imam samo sliku..........
U biti,odoh
Post je objavljen 16.02.2008. u 16:51 sati.