E, pa sada stvari više ne mogu biti gore nego što jesu.
Moj dragi je stvarno slučaj za sebe. Trebalo bi napisati knjigu o njemu.
Ja u životu nikad nisam upoznala takvu osobu kao što je on.
U jednom trenu je dobar, pažljiv, nasmijava me, mazi se...a u drugom trenu (što je puno, puno češće) je užasan.
Jučer se opet izgalamio na mene pred mojima.
A kada smo poslije razgovarali kod mene u sobi rekao mi je kako ja njemu stalno nešta prigovaram i serem.
Kad sam ga pitala šta ja to njemu serem nije htio reći.
Pa sam ja onda njemu nabrojala sve ono za čega mu prigovaram.
Kaže on da on meni nikada ne prigovara za ništa.
A kad sam ga pitala što mu to sve smeta na meni nije mi htio reći.
Isuse bože, jesam li ja luda ili šta?
Pa kome će reći šta mu smeta na meni ako ne - meni?
Ja ovdje na ovom blogu napišem dosta stvari koje ne spominjem dragom, ali opet ne mogu očekivati da se on promijeni ako mu ne kažem što to treba promijeniti.
Još sam ga ispitivala neke stvari, ali je on na sve šutio.
Kad sam ga pitala zašto stalno šuti, on je odgovorio: "kako šutim, već sam rekao 300 riječi danas."
Moj bože, on je rekao 300 riječi!
Da je rekao 3 milijarde riječi opet ne bi bilo dovoljno ako mi neće odgovoriti na moja pitanja.
Rekao mi je da mu je svejedno hoće li živjeti još 3 godine ili 30 godina.
A ja sam na to popizdila i rekla mu da je Bog budala (oprosti mi Bože) jer uzima život od ljudi koji bi željeli živjeti, a pušta da žive ljudi kojima uopće nije stalo do svog života.
Ne razumijem kako netko tko je zdrav i ništa mu ne fali u životu može tako razmišljati.
Njegovi roditelji su rastavljeni, tata mu je u zatvoru i znam da mu nije lako, ali opet ima ljudi kojima je 1000 puta gore u životu nego njemu pa svejedno žele živjeti.
Stvarno ga ne razumijem. A on mi očito nema namjeru ništa objašnjavati.
On je svojih 300 riječi rekao...
Ne želi mi reći što je njemu u životu toliko loše da mu je svejedno kada će umrijeti.
Strah me nešto mu prigovoriti jer koliko god loša situacija bila među nama ne želim ga nositi na duši.
Već se jednom prijetio da će se ubiti.
Uzeo je uže za sušenje rublja i krenio u neku svoju šupu.
Da se stvarno mislio objesiti ja ništa ne bi mogla napraviti da ga spriječim.
Jer na toj šupi ima željezna vrata koja nikako ne bi mogla razbiti, a na prozorima su rešetke.
Stvarno mi ne treba takvo neko sranje u životu.
Ne želim nositi na duši nekoga tko se ubio iz obijesti, nekoga tko se ubio jer je jedno obično razmaženo derište koje je naučilo da mu svi u životu popuštaju.
I sigurno se sada svi pitaju zašto ja njega jednostavno ne ostavim?
Pa kako da ga ostavim kad je za dva dana Valentinovo... za mjesec dana njegov rođendan...koji dan nakon toga Uskrs itd...
I osim toga prekidi mi nikada nisu išli.
Bojim se da ću ga povrijediti ...
Kaže idealno loša da treba biti lošija, i ja bi isto trebala, al ne ide...
Kaže moja mama muškarci ne vole žene koje im previše udovoljavaju.
Valjda je istina ono da što si lošiji prema nekome to je on bolji prema tebi.
Zašto ja nikada ne mogu biti ona loša koju će muškarci obožavati i nositi kao kap vode na dlanu.
Sad sam ovaj kraj sjebala ;) žurim doma, idem kod doktorice danas...
Nastavljam sutra... pusa svima
Post je objavljen 12.02.2008. u 15:19 sati.