Luce i Mare, dvi dobre prijateljice čiji su muževi pomorci, side u đardinu našega maloga mista i pričaju, a oko njih šest klinaca, svaka ima troje. Zagledala se Luca u maloga Marina, i nikako ne može oči s njega skinuti. Pita Mare šta joj je, što tako gleda maloga.
Ma Marin ti ni malo ne sliči na Tonča, meni se čini da mu on nije ćaća - reče Luca.
Ajme, šta pričaš gluposti, samo njemu i je ćaća!
Sanjala san da mi dica budu lipa na ćaću i pametna na me.
Je, malo sutra !
Stariji i Sridnji ispali lipi i pametni na me, Mlađa lipa i pametna na ćaću.
Njih polipšat, nju opametit, koji je to posal bija !
Uvik san s njima pričala o svemu ka s osobama, ravnopravno, slušala kako dišu, dizala in samouvjerenost, virovala in, puštala ih svugdi, tetošila njihove talente, hrabrila in promašaje.
Nikad ih nisan udrila, ritko kaznila, ako bi šta zasrali, a jesu, samo bi ih pogledala i bilo in je jasno.
I sad je tako, povjerenje i prijateljstvo plus pogled. Moj.
Kad su naresli nisan legla, kamo li zaspala, dok nisu legli oni.
Lipo je dočekat ih u 5 ujutro u fotelji, nasmijana i onda od njih, nako umornih i pospanih, izvuć di su bili, s kin, šta je ko reka, radija...
Svega li san tako čula, bome i na vrime djelovala di je tribalo.
Zaradila san kroničnu nesanicu, a Bože moj, ne moš proć lišo.
Njih dva su kroz škole išli ka kroz pamuk, na me, imaju isprid imena puno slova ka ing.mr.sc.dr.
Ona nije volila školu, al je vridna, to na me, meštrovica za informatiku, jezike, književnost...
Ne marin za slova isprid imena, il si čovik il nisi, ma isto se znan ka žaba napuvat šta su sva tri blaga za pet pa sebi govorit vi i tajno tepat kraljice majko.
Uf, koja je ura ! Je da ništa ne radin, al sad neman više vrimena.
Post je objavljen 12.02.2008. u 11:14 sati.