Jednostavno mi dođe da pišem
ne znam ni sama šta ću napisati, samo pišem pišem pišem ...
Ili rzmišljam, misli i dolaze, one dobre one loše i shvatim ili samo mislim da shvaćam, a zapravo ne shvaćam...???
Možda samo umišljam, možda toga zapravo nema, možda ne postoji svijet kakvog ga ja smatram, možda ja nisam takva kakvom se smatram, možda sam ja ipak još samo jedna petnaestogodišnjakinja u nizu sa malo prebujnom maštom...??
Koji je zapravo moj smisao, da ono šta mislim i osjećam prekrijem krinkom uvijek nasmijane i vrckave cure, koja je prva za zabavu i za pričanje i glupiranje..., a zapravo nije...
A možda ja i jesam takva nasmijana petnaestogodišnja cura, možda zapravo nema neke loše strane, a možda ipak ima...??
Ali ako ja to i sama ne znam tko onda zna??
Ako ni ja sama ne razlikujem svoje misli od stvarnosti, svoje snove od stvarnosti, svoju vlastitu maštu od stvarnosti, a onda tko će??
Možda i ovaj post ne bi smjela pisti jer zapravo ne znam kako će dalje teći moje razmišljanje, ne znam kako će završiti, ne znam šta će mi još pasti na pamet, ne znam šta ću još napisati...
Da li ću napisati nešto samo da bi okrenula pažnju na sebe?? Mislim da je imam dovoljno, imam frendove, imam odlično društvo, nije mi potrebna nekakva pažnja jer ne mogu reći da je nemam, našla sam svoje ja, svoje društvo i mi smo svi jedna velika vrckava obitelj...
Da li ću napisati nešto da bi potakla drukčija razmišljanja o meni??
A šta će mi zapravo drukčija razmišljanja o meni, mislim da sam bila iskrena do sada i da mi nije potrebna nikakva krinka, nikakvi izrazi poput 'e da bar znaš', neke stvari naravno držim za sebe poput svih drugih, ili barem pokušavam držati za sebe ili mislim da ih znam samo ja, a zapravo ih zna još velika kolicina ljudi ili barem jedan...
Ili ću napisati nešto samo da bi sebe dovela u red, samo da bih drugima pokazala da ipak nisam onakva kakvom me smatraju ili da jesam onakva kakvom me smatraju, ali sa par skrivenih misli i stvari, ali i svi ostali oko mene su takvi...
Imam dosta fendova sa stvarnim problemima, a ipak su kao ja, a znamo šta ih muči...
A tako i one zakoje znamo da ih nešto muči, a ne znamo šta, a svejedno su poput mene, tj nas...
a takva sam i ja i ja imam stvari za koje bi najrađe da ne postoje, stvari za koje bih željela da se smire, stvari za koje bih željela da se nisu niti dogodile, stvari za koje želim da su trajale duže...
Cijelo vrijeme trabunjam i gunđam da mi prvi mjesec i nije baš bio najbajniji, al' svejedno nije svijet propao zbog par loših dana, ima i gorih stvari
Cilj ovog posta je da si zapravo sredim misli, a ne neki vrlo loš događaj, ok ima loših događaja, al' toga je svugdje, zato sam si samo htjela razabrati i smiriti misli iako ( barem tako mislim sa realnog gledišta ) možda ovaj post liči na nešto kao da sam potonula još dublje, ali nisam...
Čak mislim da sam možda blizu kakve grančice koja će me napokon izbaviti iz tog jezera života, iz moje ćelije života, da napokon prijeđem u drugu, hehe
A kao šta sam objasnila u jednom postu, život i je vlastita ćelija, vlastiti zatvor, samo šta ta ćelija izgleda onakva kakvom ju vi sami napravite svojim mislima, svojim stavovima i mjenjate djelomično i svijesno i nesvijesno, a ona se mjenja i neobjašnjivo brzo i strašno sporo ovisi skoje strane gledate ( ne mislim na lijevu ili desnu )...
Eto tako odavna nisam pisala neki natalinsko-filozofski post, al' eto kad mi dođe raspalim, a zapravo ga je tako lako za razumijeti, samo slijedite svoj istinkt..
To je sve, odo ja
papap
Post je objavljen 11.02.2008. u 12:08 sati.