Neki dan Shelly je pisa o predrasudama.
(Sad sam tu bila cili ditiramb napisala pa ga pobrisala. To je tema za drugi post. Koji neću nikad napisat. Da ne bi dilila blogere na one koji pišu odlično, super, prosječno, itd. Da se ne bi neki ljutili a neki uobrazili. I da ne bi sebe stavila na pravo misto koje mi pripada na ljestvici. Pa da se ljutim sama na sebe. Lukava san ko lisica.)
Dakle, tako san malo razmišljala o predrasudama. Pa san zaključila da imam predrasudu prema onima koji će skočit i reć da oni nemaju predrasude. Ja ih iman. I to popriličan broj.
Pa san išla analizirat rič. Pred-rasude. Prejudice. Znači prije. Imaš neki stav o nekome/nečemu prije nego si razmislija. Mućnija glavon.
I onda san zaključila ovo: predrasude može imat samo čovik koji još nije počeja mislit. Koji nije vidija nešto pa nije rasuđiva o tome. Po nekoj logici to bi bilo dite ili mlad čovik. Ma dobro, može i stariji koji još ne misli. A nemoš ni mislit baš o svemu.
Ali čekaj, tu mi sad nešto ne štima. Mladi ljudi i dica i oni koji niš ne misle nemaju predrasude...Ili imaju? Ma neman pojma.
Znan samo kako išla moja predrasudna istorija.
Ja kad san bila mlada i zelena, nisan imala puno predrasuda. Klasične predrasude prema crncima, židovima, arapima, srbima, pederima, amerikancima, kinezima, i šta ti ga ja znan prema kome - te predrasude bile su isključene već zbog mojih pobunjeničkih godina. Ako ih drugi mrze - znači ja ih volin. Ma šta volin, to su mi svi ka braća. Ma šta ka braća, ka blizanci. Naročito crni. Šta je lipo imat crnog blizanca. To tako egzotično. Šta crniji, to blizanačkiji.
I gle vraga, u momentu kad san počela mislit i čitat o tim predrasudama, odmah san ih prigrlila poprilično. Ovisi koje je orjentacije bija onaj koji je o tome pisa. Bila san poprilično povodljiva.
Tako san jednom čitala članak o
židovima i palestincima, kako se tamane međusobno. Taj članak pisa je, sad znam, simpatizer ovih drugih. Pa san se naivno svrstala uza stranu PLO-a, a predrasude su išle židove. A nisan baš dobar primjer našla, po tom pitanju san dan-danas zbunjena, ne znan kome bi dala pravo, kome krivo, i čini mi se da mi jedni i drugi dižu živac. Znači predrasude, opet. Antisemitzam i antiarapizam.
Pa sam počela skupljat predrasude. Ono, ka neki hobi. Malo perverzan, ali eto. Neko marke, neko predrasude skuplja. Pa san ih nakupila prilično.
Onda san vidila da su predrasude definitivno "out". "In" je biti bezpredrasudan. Pa smo si postali tolerantni, sve se nešto volimo, grlimo i poštujemo se, ono, sve u šesnajst. Sloboda za sve. Liberalizam totalni.
A meni se čini da smo sve nabrijaniji jedni na druge.
Pa san i ja odlučila oslobodit se te staromodne pošasti. Potirala ih sve od sebe. Mrš!
Oslobodila se, očistila.
Pomirila se sa sviton.
Ali onda me počeja mučit jedan drugi fenomen. POSTRASUDE.
Sad da van objasnin šta je to. To van je kad stavove ne stvarate PRIJE nego POSLI. Na temelju iskustva.
Ono, neko te zajeba žestoko, ono ka slučajno, pa tako sto puta slučajno, pa mu više ne viruješ.
Otišle pred-rasude, došle post-rasude. Bemti.
I sad san nakupila tih postrasuda poprilično.
Šta mislite, ima li kupit kakva medicina u apoteci da se toga rišin? Da mi vako ne dižu živac, da ponovo počnen nekima virovati, da ponovo buden tolerantna i ljubazna.
Da opet nekin susjedima virujen. Da ne gledan sve npr. političare ka kurbine sinove.
Postrasude su zajebana stvar. Uporne su ka streptokoki.
Post je objavljen 11.02.2008. u 10:36 sati.