Mom sam se puncu odmah svidio.
Vidio me golog, nezgodno prljavog i vrlo uzbuđenog. Čestitao je mojoj majci i usput – taknut u vlastite gene korčulanske – konstatirao, kako imam finu dalmatinsku glavicu.
To je bilo prije gotovo četrdeset godina u Petrovoj bolnici – trudionica je navodno ista, a za doktora P. ne znam…
Doktor P. kćer je nazvao R. Iako ne znam, zašto moji Dalmatinci padaju na talijanizme, obzirom na nesreću s Pavelićem i Mussollinijem, moj je dakle punac kćeri dao talijansko ime. Prilično spektakularno; sa dva „f“ i dva „l“, kako je R. kasnije inzistirala u školi.
Prije toga, moja mama i R.-ina baka skupa su se igrale u Parku Mladenaca (n.b!).
R. i ja tada se nismo igrali; samo smo se – genima dosljedno – gušterali na suncu. U dječjim kolicima. Svatko je već tada imao svoje prometalo, naravno. Tak smo si vezu uredili.
U školi dakle, naša je ljubav brzo i konkretno rasla. Zbog R., zaboravio sam prvu kvartovsku ljubav, Nikolinu. Zanemario sam Dinu R. iz Male škole i Maju H.
U Maju H. se nisam ni smio više zaljubljivati, mislio sam još tada, jer je faca i lijepa i radit će u „Ruđeru“ jednog dana. Te mi je nedostižna, znao sam već tada, tužno preko podfrknutih albanskih traperica gledajući u šnale svojih ortopedskih „Mungosica“.
Dakle, R.
R. mi se obraćala vrlo specifično. Mora da je kući puno čitala, jer me odlučila terminološki uputiti u kućni ton, kako bih se lakše integrirao kad se vjenčamo. Listajući tatine knjige, titulirala me „krepilu“, „imbecilu“, „degeneriče retardirani“ (pazi koji erotični vokativ!). Tada sam već znao, da ću se s puncem moći fino razgovarat. Terminološki – strukovno an pari. A i vidio me golog, pa se nemamo kaj farbat.
Kako su nam hormončići neshvaćeno prorađivali, tako smo teške riječi (koje je Gibonni kasnije proglasio perjem bačenin' u vitar) zamijenili pernicama po glavi. Pa pernicom i atlasom. Pa hrpom knjiga. Pa kompletnim školskim torbama.
Bili smo spektakularan par, puni temperamenta. Gledali su nas bez teksta. Čak su nam se i roditelji zbližili na roditeljskom. A di ćeš veće sreće, nego kad se familije zavole međusobno.
Kad sam majčinim životnim okliznućem s međublokovskog berlinskog zida pao baš na istočnu stranu, osim Šparke Mlađeg pisala mi je i R. (Pisala mi je i V., ali to ne smijem spominjat'.)
R. je kilomice pisala divna, duhovita, cinična pisma, koja i danas čuvam. Ja sam kilomice uzvraćao. Uvijek smo se masovno izražavali, R. i ja.
Promišljajući bijeg iz DDR-a, pet godina sam živio apsolutno siguran – ako me V. ne bude htjela (a Maja ne dolazi u obzir, schmrtz), vjenčat ću se sa R. Ona ili nijedna.
Na koncu, moj me punac u tom slučaju poznaje od malena…
Izišavši '88. iz Istočne Njemačke, R. sam sreo jednom. Ona, gradska damica, otmjena, distancirana, suptilna. Pojašnjavala mi je kako će Hrvatska izgleda postati samostalna i kak bumo Božić slavili. Ja, gastarbajterskog nenaglaska, u hit-kolekciji „stone-washed“ trapera i zvjerkoškim mokasinama. Blejah, pod božićnim nas drvcem zamišljajuć'.
No, potvrdile su mi se djetinje pretpostavke. Maja H. ostala je nedodirljiva. V. me nije niti doživljavala. A R. …
Pojašnjavajući neke nebulozne zaruke za ljubomornog Makedonca (ili takva neka kombinacija), pokušala me utješiti – „Moj tata obožava pričati s Tobom. Po glasu zaključuje da si divna osoba. Ali, nećemo se više viđati.“
Susret razreda prije par godina bio je dvostruko razočaranje. Maja H. i dalje je bila iskonska faca, ali je pola večeri grlila isprintani e-mail Mirka J. Koji je doktor u Beču. A ja… Sponzoruša u Bosni…
Dvostrukost razočaranja ogledala se u faktumu, što se R. nije niti pojavila.
Čisto zbog njezinog tateka, i da nam se familija ne raspadne prije početka, iskopao sam njezin broj telefona doma; ponovno se upoznao s punicomamom („Da, da, Shelly, da, gospođo. Je. Onaj kaj je Vašu R. torbom mlatil kad je ona njega atlasom… Je. Ak biste imali, prosim, R.-in brojčić mobitela…?“)
Čuli smo se R. i ja par puta. Rekli se vidjet. Još me pitala, jel mi žena kopa po mobitelu; vražićak korčulanski, R. …
I na tome je ostalo.
U nekom od proljetnih spremanja, neke sive jeseni depresivne, izbrisao sam broj iz mobitela. Jer kaj će mi broj, kad mi se R. više nije javljala, niti uzvraćala pozive.
Mislim da nam je veza u krizi.
Kaj vi mislite?
Post je objavljen 11.02.2008. u 09:49 sati.