Petak
To je bilo to. Trenutak koji nisam jedva čekala. Slijedi test iz matematike... Mogu reći da sam se doslovno pretrgla od učenja za taj test (i izmučila Garyja), ali da sam sada spremna da spremnija ne mogu biti. Istina, malo me uzdrmalo ono od jučer...ali nisam mogla biti sigurna je li netko zaista vidio Chestera što radi sa zgužvanim papirom. Pa mislim...nije baš vjerojatno da je bio vjetar s obzirom na to da su svi prozori bili zatvoreni. Ali ja sam ipak željela vjerovati da je tako...samo propuh i ništa više. Da se vjerojatno brinem bez veze. Pih...svašta bih ja željela, ali teško bi me išta natjeralo da se ne brinem.
Zvono me prenulo iz razmišljanja. Hodnik se polako počeo prazniti, a ja sam požurila do matematičke učionice. Stigla sam u zadnji čas - nisam ni sjela, a već se pojavio matematičar-mrgud. Tome kao da je matematika učinila nešto prestrašno, kad je tako izgledao - bio je po običaju ljut na cijeli svijet.
Bližio se kraj sata, a ja sam još jednom provjeravala sve zadatke. S obzirom na brzinu osjećala sam se ko ekspert za matematiku. Minutu prije zvona mrgud je zagrmio:
- Gotovo! Potpišite se i predajte onome ko je ispred vas. Brže! Nema odugovlačenja! Gđice Gina, jeste li me čuli?
Izgleda da je Gina, koja je bila dvije klupe ispred mene, pokušavala nešto napisati u zadnji čas. Tipično. Pogledala sam po razredu i ugledala Garyja koji me pogledao upitnim pogledom. Podigla sam oba palca i nasmiješila se. Sve je ispalo dobro. Ne samo da sam dobro riješila, nego sam bila sigurna da ću dobiti najvišu ocjenu iz matematike dosad. Jer ipak sam ja ona koja se uvijek nadala dvojci iz tog predmeta.
Kad sam izlazila iz razreda čula sam Ginu kako se hvali svojim psićima (=frendicama):
- Kažem vam, petica zajamčena! Tako sam dobro riješila test... I to sve - od početka do kraja! Ah...ja sam tako genijalna.
Mooolim??? Ta žena fakat nije normalna... Ona dobije dvojku jednom na godinu (a sve ostalo su kulje) i s tim se izvuče, pa prođe razred. Da ne govorim o Lindsay... Lako je njima sa svim tim vezama i vezicama prolazit razrede i još kasnije dobiti solidan posao.
Na izlasku iz škole naletila sam na Sandru koja je u sebi pjevušila:
- Out of the ground I rise to grace
Nobody knows it's just a phase
Help me I'm out of breath again... Hej! - pozdravila me. -Ti se sviđa pjesma? Mislim...riječi pjesme, nisi je još čula...
- Aha, jedva čekam da čujem cijelu! Sutra je proba je'l tako?
- Da! I obavezno dođi! Bit ćeš nam velika podrška. Počinjemo u 5.
- Ne brini, dolazim sigurno. Nego...šta ti nije nešto čudna Gina?
- Kako to misliš? Ne znam, ista je ko uvijek. Tako je... - namrštila se i napravila pokret rukama kao da nekoga davi.
- He, he, ma da, u pravu si. Ali čudim se jer se hvali testom iz matike... Šta nije to čudno? Mislim...ona!? Kažem ti, nije sve u redu s njom...
- Paa... Oduvijek joj je falilo par dasaka u glavi. - odnekud se stvorio George.
- Ali pazite, budite malo tiše, curke, mogle bi vas čuti. Fakat drečite...
- Ah, ništa onda, morat ćemo te poslušat. Nismo valjda bile tako glasne? - upitala sam ga. Izgleda da sam se toliko uživila u raspravu da nisam skužila kako se ljudi okreću.
Sada je George počeo pričati o Tarini ili kako se već zove ta kreatorica, te sam ga se jedva otarasila, kada sam skupa s Abby krenula kući.
Čak ni njoj nisam rekla za Chestera.
Tako da sam se sada mogla jedino sama sa sobom premišljati oko toga je li nas netko zaista gledao dok smo bili u učionici? I zašto se Gina ponašala tako čudno, iako tipično za nju?
[Napokon post... Hehe, mali zastoj zbog školskih obveza, ponajviše zbog prakse, tako da se nemojte čuditi ako ne vidite post very soon (čitaj - za 2 tj.) Pozzz!!!]
Post je objavljen 13.02.2008. u 23:23 sati.