A čudno je to....
Navikneš se na to da si sam,navikneš se na sve katastrofe i pogreške koje donosi život,navikneš se na to da te ljudi konstantno razočaraju...i onda se jednog jutra probudiš i shvatiš da više nisi sam i da je u tvom životu netko kome je stalo,netko tko puno daje,a malo traži,netko tko želi biti dio tvog svijeta.............
(res,rei,rei,rem,res,re,res,rerum,rebus,res,res,rebus...)
Iskreno,smatram da je to nije vrijedno i da je to potpuni gubitak vremena jer ja nikad neću biti ono što ljudi žele da budem........
Ja se nikad neću promijeniti......
(bellum,belli,bello,bellum,bellum bello,bella,bellorum,bellis,bella,bella,bellis)
Možda se pomalo bojim pustiti ljude u svoj život zbog toga što znam da će otići (uvijek odu)....
Jednostavno pokupe svoje stvari i nema ih više,kao da ih nije nikad ni bilo...
A ja?
Zar bih se trebala naviknuti?
Iskreno govoreći,na takve se stvari ne mogu,ne želim i neću naviknuti......
(fructus,fructus,fructui,fructem,fructus,fructu,fructus,fructuum,fructibus,fructus,fructus,fructibus..)
Znam za izreku "tko ne riskira ne profitira"...al' ja sam trenutno u toj poziciji da ne mogu riskirati......
Možda u nekom drugom životu..............
Iskreno,čak i da je istina to da me neki ljudi mrze(a duboko u sebi znaju da me ne mrze),ja neću ni mrdnuti prstom da to promijenim...........
Nema smisla,jer da ima,ti ljudi ne bi govorili da me mrze.......
U biti...neću više davit...
Odoh..........
Post je objavljen 08.02.2008. u 20:06 sati.