Proveli smo noć u pritvoru.Dečki i Lejla su davali izjavu,pa smo obojica pušteni uz jamčevinu.Otišao sam kući i odmah otišao u sobu jer mi se nije dalo slušati mamina i Anina prigovaranja,a pogotovo tatina.Spavao sam do nekih 16:20,a onda otišao u «Srce» na palačinke.Poneo sam papir i olovku i napisao pjesmu.Bila je nekako kratka ,a imala je glup naslov.Bilo je malo ljudi,a na tv je bio rukomet.Igrala su CG i Hrvatska.Nigdje lijepe stvari.Bilo je vruće,a nisam uzeo sladoled jer je hladnjak bio pokvaren.Slučajno su mi donijeli palačinke sa orasima,tako da sam i to morao mjenjat jer sam alergičan na njih.Otvorila su se vrata.Ušla je ona,jedna jedina,zauvjek moja.Bila je plakala.Vidio sam joj na očima.Kosa je bila svezana u punđu i imala je crninu na sebi.Srce mi je stalo.Netko je umro?!Njoj ili meni?!.Došla je i sjela za moj stol.Gledali smo se pet sekundi i onda sam joj rekao da izađemo sjesti van jer je tu bilo preglasno od muzike.Pristala je kimnuvši glavom.Sjeli smo za prvi stol do vrata i naručili dva banana splita.
-Bojana šta se desilo.-upitao sam ne želeći čuti odgovor
-Ako misliš da li je neko umro,nije .Crno nosim zato što se potrefilo,a plakala sam jer si ti takav konj da zbog drugog konja uništiš nam večer.Sutra je drugi rok za upis na faks i željela sam da ideš samnom.Danas ne znam da li želim da mi budeš dečko!Ali ne želim prekinut sa tobom-rekla je ugledavši moju facu-već želim da se malo odmorimo jedno od drugog do početka godine.
-Bojana stvarno tako misliš?Zbilja me ne želiš vidjeti do kraja ljeta?-upitao sam sa drhtajom u glasu
Šutjela je neko vrijeme,a zatim se počela smijati:
-Ne ,ludo….vidiš tako kao što sam ja tebe uplašila,tako si i ti mene,kad si završio sa Tonijem u rijeci.Cijelu noć sam plakala pitajući se da li imaš udoban krevet u ćeliji.-rekla je i bacila mi se u zagrljaj.
Srce nemaš više okova,mislio sam.Dobra joj je dosjetka.Ipak je istina to što je rekla.Čvrsto sam ju zagrlio i zakleo se sam sebi da više nikada neću napravit takvu glupost.Pričali smo nekih desetak minuta kad mi je zazvonio mobitel
-Da?-rekao sam
-Marko,dođi u bolnicu odma,Ana nije dobro,imala je nesreću…ona i Goran-rekla je između jecaja
-Evo dolazim-rekao sam,uzeo Bojanu za ruku i naručio taxi.
-Ti idi kući ako hoćeš.-rekao sam joj
-Ne Marko,idem sa tobom.Želim to-rekla je.Naglo je počela padati kiša.Slutio sam najgore.Ana je možda izgubila dijete.Stigli smo za pola sata,jer je zbog kiše.Mama je sjedila u čekaonici sama.Kad me je vidjela potrčala je i zaplakala
-Joj,imali su automobilsku nesreću.Doktori operiraju Anu,a Goran ima samo prelom noge,dva rebra i amneziju,ali rekao je doktor da će biti dobro za par dana…a za tvoju sestru ne znam ništa.
-Mama moram ti nešto reć.Ana je trudna.Rekla mi je to kad smo došli sa turneje.Mama je ćutala nekoliko sekundi,a onda rekla
-Marko,sine ja sam to prepostavljala.Nije mi ništa rekla,ali sam ju čula…Budila se i išla u wc,a Goran je tu bio svaki dan.Zavoljela sam i njega i to dijete.Nisam joj ništa rekla,čekajući da mi sama kaže.Sada možda neće biti ništa od toga.Stala je i počela plakat.Tata je došao,pozdravio se sa Beky i sa mnom te otišao sa mamom doktoru.
Bojana me je zagrlila.Bio je to zagrljaj utjehe.Bože,samo da Ana preživi?Sjedili smo u čekaonici,drživši se za ruke.Iako je bilo jako vruće,u bolnici me je obuzela takva hladnoća da ni nježna Bojanina ruka nije mogla da me smiri.
Post je objavljen 06.02.2008. u 19:12 sati.