Marketing
Zašto ne komentiram blogove sa poezijom
Nekad davno (a i ne tako davno) sam pisala pjesme. Ili bar stihove. "Najproduktivnija" sam bila, naravno, u srednjoj školi. I uglavnom su ti stihovi bili posljedica neke tužno završene srednješkolske ljubavi.
I onda sam jednom, kad sam već bila mama, uzela te stihove čitati. Čitala sam jednu pjesmu i zapitala se: šta sam ja to htjela reći? Šta mi je značio "većnekistih"? A bila je lijepa pjesma.
I onda sam razmislila i shvatila.
Ne, nisam shvatila do dana današnjeg šta sam htjela reći
.
Shvatila sam da je tumačenje nečije tuđe poezije jako hrabro djelo. Jer, da bismo to mogli, moramo osobu jako dobro poznavati. A to je očito nemoguće, jer, ako ja ne poznajem sebe, koga drugog onda poznajem dovoljno da bih znala šta je on mislio?
I zato u mom boksu stoji ona poruka piscima poezije. I molim ih neka se na ljute na mene! Jer, zaista mi je glupo pisati vam: jako lijepo, krasno, prekrasno.....
Na mom ste blogu svi dobrodošli, ali, ne ljutite se ako vam samo osmijeh ostavim u komentaru. Mislim da je to poštenije nego da vam pišem kurtoazne komentare......... I mislim da bih vas radije čitala kad biste bar nešto o sebi pisali.....pa makar to bilo i šta ste jeli danas i kad ste se probudili
.
Unaprijed mi je jasno do ovo neće biti moj napopularniji post.......ali, znate da mi dođe povremeno da pišem i ovako nešto, pa mi oprostite
.
Post je objavljen 31.01.2008. u 08:33 sati.