Imao je osjećaj kao da lebdi. Noga je bila imobilizirana sa dvije sonde kroz koje je protjecao gel. Na ulazu zelenkast, a na izlazu sa crvenom nijansom. Osjetio je podnošljivi svrab, ali ga se najviše dojmio ležaj. Zapravo je ležao na magnetskom polju stotina jakih magneta koji su se podatno prilagodili tijelu. Nešto kao vodeni krevet, ali puno bolje.
Drijemalo mu se. Prepustio se snovima, malo poslije nego ga je sestra Helga, ovaj put sa maskom preko lica, upitala je li mu što treba.
- Probudi se spavalice...- čuo je muški glas i naglo otvori oči. Bio je u svom krevetu, a pored njega je bio... Jakša. Automehaničar radi kojega je sve počelo. Prvi put ga vidi izbliza. Nabrekli bicepsi. Kratka majica koja više pokazuje, nego što skriva mišiće. Motoristička jakna preko stolice.
- Doktor kaže kako nije bilo nikakvih komplikacija. Još se danas možeš izležavati, ali sutra idemo u šetnju!-
- Piša mi se!- zastenje Jakša u trenutku postavši svjestan svog punog mjehura.
- Kolica su tu. Ili ću te odnijeti?- smijuljio se kada ga je Luka pogledao. Noga ga je bolila, otprilike kao u gadnim danima, ali bez probadanja. Samo tupa bol. Otkrio je kako ima longetu. Spusti ukrućenu nogu, i Jakša ga pridigne. Sestra Helga se pojavi na vratima, otvori usta u prosvjedu, a onda odustane, kada je Jakša podmetnuo rame i skoro ponio Luku.
- Vidim da ste nestrpljivi. Iako mislim kako bi trebali mirovati!- ovo je bilo rečeno s prijekorom.
- Nemiran duh. To ti je!- nasmije se Jakša.
Tableta analgetika, rana večera, i Jakša koji se pokazao kao prijatno društvo učinili su sumrak sasvim dobrim. Ustao je još jednom, i skoro se sudario sa nekakvim direktorom koji je u bolničkoj pidžami diktirao pismo mladoj tajnici. U stvari to nije bilo diktiranje. Bolji izraz je bilo, ponižavanje.
- Koliko puta sam ti reka! Koliko puta! Ako ja mogu radit 12 sati, sa kamencem,onda možeš i ti!-
- Mala mi je u vrtiću. Trebala bi otići po nju!-
- A šta ti radi mater? I brat?- izdirao se direktor na tajnicu koja se naočigled smanjivala uvlačeći glavu u ramena. Plašila se ovog muškarca koji je imao vlast nad njom. Onu vlast koju donosi nužno potreban novac. Za njenu Leu.
- Bilo bi ti pametnije da si se udala. I meni bi bilo jednostavnije. Samohrana majka. A di ti je bila pamet? Ma u stvari boli me kurac za to. Imaš završit posal, pa idi di oćeš!-, nastavio je diktiranje liste. Tajnica se pogrbila pred laptopom i nastavila sa pisanjem. Tek pokoji pogled prema nebu koje je dobilo večernje boje, i ruke koje se tresu , svjedočili su o očaju u koji je upala. Malu nitko nije mogao pokupiti. A ona je zapela ovdje. Čak joj je i baterija na mobitelu otišla....
- Ovo je gadljivo...- Jakša je rekao tiho, nakon što je završila šefova tirada u susjednoj sobi.
- I meni. Ali mi ne pada na pamet način kako bi se mogli umiješati a da mu ne razbijem glavu!-
Odjednom, diktiranje se prekine i njih dvojica začuju jauk. Bolno stenjanje. Tajnica izleti u hodnik.
- Sestro...- i sestra Helga je već brzim korakom dolazila u sobu.
- Evo ...ga opet..- procijedi direktor previjajući se od bolova. Graške znoja su mu izbile na čelo. Držao se za leđa. Oči su mu bile iskolačene.
- Vaš kamenac se budi. Pokušajte leći na trbuh. Dati ću vam voltaren...- brzo je rekla sestra i otišla u hodnik.
- Eto sad možeš doma. Vidiš da nisi dugo čekala!- procijedio je zlobno direktor između dva jauka, liježući na krevet.
Sekretarica, dvadesetdvogodišnja Mirela, izađe u hodnik i očajno pogleda na sat. Autobus je otišao prije petnaestak minuta, a nije sigurna ni ima li drugi. Onda je postala svjesna pogleda dvojice iz susjedne sobe. Jedan, div, poštenog izraza lica, majica kratkih rukava. Blag pogled. Svladala je strah i krene prema njemu.
- Možete li mi pozvati ovaj broj. Molim vas. Mobitel mi ne radi...-
- Evo, pa nazovi...- pružio joj je najnoviju Nokiu. Brzo je izabrala broj, ali nije bilo odgovora. Pogledala je prema vlasniku mobitela...
- Nitko se ne javlja... mogu li drugi?- samo nehajan pokret rukom.
- Znam...znam koliko je sati. Molim vas pričekajte... Kako je Leica? Dobro. Dolazim najbrže što mogu. Hvala vam!- brzo je govorila, i kada završi vrati mobitel Jakši.
- Hvala vam... Znate li možda kada ide slijedeći autobus za Split?-
- Ne znam, ali ako se ne plašite, ja idem sada, motorom. Tamo smo za petnaestak minuta...-
U Mirelinom stomaku se skupi čvor straha. Nije volila motore. Nije volila ni neznance. Jedino njeno iskustvo sa neznancima bilo je prije tri godine kada joj se «dogodilo». Dijete. Njena Leica. Rezultat jedinog tuluma na koji je došla te godine. Nekoliko pića previše, brzi i neugodni seks sa mladićem kojega nikada više nije vidjela. I «raspad sistema» nakon toga.
Svakojake misli su joj se rojile, upozorenja prijateljice, koja ju je poslije nagovarala na abortus. I njeno opiranje toj ideji. Uporno učenje kako ne bi izgubila stipendiju. Sada, ovaj posao koji joj je važan...
Očito je razmišljanje bilo predugo. Ovaj veliki, počne nazivati neki broj.
- Taksi služba? Matko? Dođi po mene u Podstranu... Požuri molim te... Ma ne, nije mi krepa motor, nego je tu jedna cura za prevest.... Tako je...- i kada je završio razgovor, zabrunda.
- Pozvao sam vam taksi. Na moj trošak. Molim vas ne bunite se...- već je oblačio jaknu na kojoj je bila izvezena nekakva čudna kocka. «Biker's Cube Club»..
- Ja ne mogu...- Mirela je pokušala odbiti, ali je Jakša već nestao u hodniku. Zbunjeno se okrenula Luki.
- Vaš prijatelj ...je čudan!-
- Da. I meni se čini...- zamišljeno joj odgovori Luka. I te kako čudan!
Post je objavljen 02.02.2008. u 15:31 sati.