Kad krenem pisati blog sjetim se nekog događaja koji je bio prije nego sam ostala trudna,udala se,rodila...
Kao da živim neki drugi život od tada,ko da to nije moj život nego tuđi.Kao da sve promatram sa strane,kao recimo član obitelji.
Znam da sam pogriješila,znam da sam napravila glupost,al kaj sad?Nema povratka.Svoju malu Curicu ne bi dala za ništa,ne mogu zamisliti da živim bez nje,ali te fore nekog extra uštogljenog obiteljskog života nisu za mene.Uopće ne želim razmišljati o tome kaj bi bilo da poželim otići od MM-a.To bi bio 3. svjetski rat.Oko Male naravno.O drugome mi nemamo kaj sporit.Neću o tome ni razmišljat jer me samo boli želudac od toga.Danas je hladan i oduran dan,ne mogu van nikud sa Malom,prehladno je,a ne želim riskirat upalu uha ili eventualno šmrcav maji noc.
Evo,naravno čim ja krenem pisati,ona se budi,klasika.Moram je presvuć,pa će taman doći vrijeme hranjenja i onda opet sve u krug.Danas sam umorna neispavana,sva sam neka najblaže rečeno sjebana i na UN dijeti prvi dan.Grrizem.
Jednostavno ne smijem više jesti,jer ću imat 200 kila.Moram do 9 mj smršavit i to gro kila jer idem na svadbu i nebum si niš mogla obleć,a to si nemrem dozvolit.Nemrem bit ko nasukani kit na toj svadbi.Moram bit lepa,srihtana i nadasve fit i u formi!!!Baš sam prasička prava.
Evo Beba mi klopa tu u krilu,svu onu prvu robicu je prerasla,preko noći doslovno.Prekjučer dok sam iznutra prala auto nešto mi je pojelo ruke.Ne da peče nego,ajoj..
Sads mi je moj ex Miš na msn-u...Zapravo,bolje da o njemu ne pišem,tema je komplikovana i osjetljiva do srži,pa rađe ne bih...Zapravo,pametnije mi je.Idem,nemrem više pisat
Post je objavljen 28.01.2008. u 14:47 sati.