I kaj sad? I kaj kad su mi dani sasvim normalni i suhoparni? I kaj kad nisam tužan i kaj ne moram žaliti za glupostima koje sam rekao? I kaj kad nisam nezadovoljan sobom kad liježem? I kaj kad mi ne nedostaje bol?
Mogao bih se i naviknuti.... Na to da radim kak se spada i uspijem kad se trudim. A fak! Zar je do toga došlo? Pa ne ću valjda uspjeti? Pa "nije vrag" da ću ostvariti ciljeve? Ma ne, ne ja. Mora da je nekom smrknulo. Ah. Samo da nije nekom meni bliskom. Onda ću nešto slomiti. Popizdim na to. Uvijek se lomi na meni dragim ljudima. I kaj onda? E, onda ni dobro. Onda mi je gore nego kad patim sam. Ne mogu preuzeti svu bol, a htio bih. E, meni je bol ženskog roda (zato ne pišem "sav bol") i baš me briga za gramatiku. Žene pate više i više se bore i teže im je i cijenim to. I volim ih. Obožavam. Ah.
I opet misli odlaze u tom smjeru, ali nije mi žao. Valjda mi znače. Ah, žene. Moraš ih voljeti. To što ne možemo bez njih je najbolje kaj nam se moglo desiti. Ajd P
Post je objavljen 23.01.2008. u 21:30 sati.