Kada iz velikog poleta sklizne u potištenost, kada se iz punoće sunovrati u prazninu, kada oduševljenje ustukne pred mrtvilom i bezvoljnošću, kada se istopi pouzdanje, čovjek je shrvan. Što se to sa njim dešava?
Tko je on? Ono predivno, čarobno biće, koje kao da zrači neodoljivom snagom ili stvorenje skrhano vlastitom slabošću? Ono biće koje kao da sve može, sve zna, kojem sve polazi za rukom? Ili ono jadno, ničemu doraslo stvorenje?
Ntii jedno, niti drugo.
U usponu se dižemo, u padu skupljamo. U usponu strelovito letimo k nebu, u padu se jedva vučemo po zemlji. U usponu se poistovjećujemo sa svemogućim bićem, kakvo bismo željeli biti, u padu se svodimo na jadno, ništavno stvorenje, kojeg se užasavamo i preziremo. Niti u jednom niti u drugom slučaju nismo ono što jesmo. U usponu smo više, u padu manje od sebe. I u tome je naša nevolja.
Izmučeni, zbunjeni, uplašeni ovakvim kolebanjima, mnogi traže izlaz u otupjelosti, u rutini, što je oblik duševnog samoubojstva.
Kako da se izvučemo iz iscrpljujućih ciklusa uspona i padova?
Tako ćemo sebe prihvatiti onakvim kakvi zaista jesmo. Ni više, ni manje.
_Josip_
Post je objavljen 22.01.2008. u 16:50 sati.