Da.
Stvarno ponekad se pitam što bi bilo da sam ja drukčija. Da nisam tako osjetljiva. Uf, šta mrzim to!
Diže meni samoj tlak, a kamoli drugima. Ubija me. A jednostavno ne znam. I sad dok Ona svaki dan sjedi kraj mene kao duh, kao neki kamen što su ga stavili. Mrtav hladan. Bez riječi. Bez razgovora. Zatupljujem tako. Onda se nasmijem kao nekoj fori. I tako svaki dan. I onda me doma dočeka još bolje, onda taj glupi net kojega više za mene nema. Što dalje od mene to bolje.
Bilo mi je drago.
Veoma.
=/
No eto, malo po malo.
I dalje Ona sjedi tako kraj mene. I ništa, ama baš ništa.
A želim samo jednu stvar. Jednu običnu stvar. No polako, molim se. I molim se da sve bude u redu. I bit će. Morat će. Stvarno.
=)
Post je objavljen 21.01.2008. u 18:44 sati.