OK ni ja u zadnje vrijeme nisam u nekom naročitom stanju. Osjećam se kao neki objekt a oko mene se stvari događaju i od mene se očekuje da ću se sa svim nosit, da ću biti podrška i da ću sve moć i htjet razumjet. Žensko sam zaboga, neka preuzmem teret.
A teret postao težak. Ne traži se da budem aktivni sudionik, već pasivna podrška. Mene nema.
I tako u zadnje vrijeme hodam svijetom i ne živim. Tu sam i na mene se oslanja. I to se od mene i očekuje. Zidovi. Sami zidovi.
Ono što ostaje od "lijepih" stvari je mali pas, tu i tamo da si kupim nešto za obuć.Tu i tamo neko lijepo druženje. I ništa više.
Posao je otišao vrit. Tamo sam samo zato jer imam urednu plaću. Kojom plaćam režije. Ostalo je sve teški kaos. U kojem je skoro pa nemoguće živjet. Ljudi su otišli kvragu, svi su histerični svi žele više nego što mogu dobit. Grubi su, histerični i nezadovoljni svi do jednoga. Traže od drugih da im stvore svijet kakav bi oni željeli imati.
Privatno isto nije slavno budući da se pojavila bolest, nečiji svijet se uzdrmao , a taj netko se s time nezna nosit. Pa se oslanja na mene , neka ja povučem. Povlačila sam čitavog života više ne mogu i neću. Bila sam odrasla kad su djeca bila djeca. Sad sam odlučila JA bit dijete i ne davat više ništa nikome. Točka.
Odlučila sam bit zdravo sebična.
I ne obazirat se više na ljude oko sebe, jer sam shvatila da sebičnost vlada odnosima oko mene.
Otvorila sam blog misleć da ću tu možda uspjeti ispisati što me muči pa da mi bude lakše. Nisam očekivala komentare, nisam očekivala da će to itko čitati. Trebao je to biti moj mali privatni svijet. He,he..naivne li mene.
Mali privatni svijet moš imat ako pišeš dnevnik a isti tada staviš na neko mjesto za koje nitko ne zna.
Ondak sam se pokušavala zezati iz stvari koje me muče. Mislila sam ako se zezam da ću tako umanjiti težinu stvari koje promijenit ne mogu a nosit se s njima neznam jer su izvan zdravog razuma.
No mi komentari u stanju u kojem jesam ne pašu.
Kad pišem o malom pasu ondak se zezam. On mi je veselje u životu i volim o njemu pisat. Sve ostalo da pišem bilo bi kukanje nad samom sobom. A toga je dosta. I ovo da nemam što obuć se isto zezam.
O politici mi ne pada napamet pisat. Ni o stvarima koje se oko mene događaju a nisu baš normalne neću. Čemu?
Preostaje dakle jedino da se spustim na razinu jednostavnosti života i tamo ostanem. A to izaziva komentare koji pogađaju.
Zato radim shut down i ne znam kad ću se palit.
Možda sutra ako ne izdržim. A možda ne.
Post je objavljen 20.01.2008. u 08:34 sati.