Marketing
U provod! U avanture!
Nema mi gorega nego kada sam već na izlazu, sjure se starci za mnom i pitaju:
- Gdje ideš?
Odmah pomahnitam. Odakle ja da znam?! Najradije im ne bih ništa rekao, ali znam da će zanovijetati i neće me pustiti dok im nešto ne kažem. Van! Idem van! Zar ne vide da idem van? Ali to njima nije dovoljno:
- Gdje "van"?
Što oni misle? Nisam im ja pradjeda Brnislav koji izađe van, pa se ne zna vratiti!
- Kako "gdje"?! Van! Samo da nisam u kući! Što ja znam gdje bih mogao završiti?!
- Samo nemoj na policiji! - savjetuju oni. - Ni u bolnici! I ne idi s lošim društvom! Recimo, s onim Žižom… I nemojte piti! I ne vozite, naročito ako ste pili….
Ja sve kimam glavom da litanija završi, a znam i kako će završiti:
- A kada se vraćaš?
Na to pitanje mi zamalo izbije pjena na usta. Pojma nemam kada se vraćam Ako bude sreće - za tri dana. Ili tri mjeseca. Ako zaista bude sreće - nikada! Pokupit će me neke bajne blizanke u Landroveru i otići ćemo na Havaje. Kako bih ja mogao znati? Nisam ja prijetvoran kao Milena. Ona kaže mrtva-hladna:
- Idem do Vesne. Po ispitnu literaturu!
Ma nemoj! Po ispitnu literaturu! Kasnije je sretnem na ringišpilu, vidim je na snimkama koncerta u prvim redovima, čitam u novinama, u "Crnoj kronici", da su D.B., M.J. i H.K. slupali auto kod Crikvenice, vrati se u tri ujutro. Pitaju starci sutradan:
- Nešto si se jučer kasno vratila…
Kaže ona, ni da trepne:
- Pa da. Navratila Brankica, pa smo ponavljale gradivo…
Tak' su ponavljale gradivo da joj još dva dana klecaju koljena i samo se blesavo smije! Tako ispadne ona anđeo, a ja razbojnik. Samo zato jer mi ide na živce to njihovo pitanje "Gdje ideš?" Kao da sam ja oni! Stara kaže "Idem na plac", ode na plac, u povratku popije kavicu s tri torokuše na štandu pored tržnice, i evo je pravo doma. Kaže stari "Idem na pivcu s dečkima…", ode do birtije na uglu, popiju pivicu i vrati se točno na početak televizijskih vijesti. Ne mogu ja to tako. Ja, recimo, krenem Žiži po kabel za presnimavanje, ali već na izlazu naleti na Krpeca koji kaže da je društvo na starom mjestu, pa odemo tamo, ali ondje nema nikoga jer su svi otišli do Jure doma. Odemo Juri doma, a on baš izlazi s Franom, Gavrom i Božom, iznašaju vešmašinu. Nose vešmašinu Mimici, a kod nje da su još neki komadi. Vešmašina ne ide u lift, to jest, ili mi ili vešmašina. Nikako zajedno. No ako je vešmašina sama, tko će iznutra pritisnuti gumb da kabina siđe u prizemlje? Ako se netko popne na vešmašinu, onda lift neće krenuti jer je preopterećen. Snesemo je rukama sa šestog kata, uguramo u kombi, kombi se neće upaliti… Guramo ga do Zapruđa. Ženske u međuvremenu ogladnile i otišle na čvape… Tu se potučemo s nekim tipovima iz kvarta oko mjesta za parkiranje, ništa ozbiljno, ali dođe policija. Božo, Gavro i ja zbrišemo do Sopota. Kad smo se već našli ondje, smislimo da svratimo Branku, a ondje Gavro primijeti da je putem izgubio novčarku, pa hitno nazad… i tako dalje, i tako dalje. Svega ima osim jebačine. I kako da kažem gdje i kuda idem kada ni ja pojma nemam kako će sve završiti kada izađem van? Da nije tako, ne bih ni izlazio.
Ako ću ja ikada imati djece, nikad ih neću pitati gdje idu.
Post je objavljen 18.01.2008. u 20:02 sati.