Marketing
tišina
Kada nas boli nešto, nešto u duši, volimo šutjeti. Ipak, to nije dobro. Bol treba istresati iz sebe. Treba ju preživjeti. Neke boli stavimo na oltar, neke možemo pokopati, a najvažnije je, mislim, ne skrivati ih u duši. Jer duši je potreba mira, slobode da nas pomogne disati punim plućima. I zato, kada vas nešto tišti, recite nekom. pričajte sa onima koje volite. Meni je teško, ne skrivam to.
Cijela filozofija se zasniva na razgovoru. Ponavljam, osoba koja vas voli, koju volite vi. Ne zatvarajte se. Potražite ruku i zagrljaj utjehe, pomirenja. Nije sramota ako ste tužni. Sramota je, mislim ...dozvoliti da se nama dragi ljudi, važni ljudi udaljavaju od nas a mi da samo gledamo.
Pomislim, što mi je najvažnije u životu, najvažnije i najdragocjenije na svijetu? Moja obitelj, odmah mogu reć. Da, onda se pitam, kako trošim dane? Posjećujem li ih? Razgovaram li s njima? Pitam li ih kako su? Pokušavam. Mogu i bolje i više.
Eto, moja sisterica zove danas. puno radi i umorna je, kaže, ne zna da li da ispegla veš ili da ode peglat krevet. Kažem joj, sister, kad dobijem na lotto ti i ja odosmo na neki mali otok, i nikome nećemo reć di smo. ona se smije. Mora bit mjesto di nema zmija, guštera, komaraca i raznih drugih gmizavih stvari! To ona zbog mene, ja ne volim tu živad! ja predložim Manhatan, a ona kaže-ne,ne, kakve smo mi sreće tamo će nas teroristi ukokat!
Smijem se s njom a ona me zamoli neka zapalim svijeću kod mame. Za nju. I tu si povjerimo kako nam je u duši. Taj tren ...jako mi je bila blizu, iako je daleko.
Sad odoh u krpice, ali eto, ostavljam misli...noćne.
Post je objavljen 18.01.2008. u 05:10 sati.