U svemu u životu što nam se događa smo sami, bilo to dobro ili loše, ali sami moramo to odradit, zašto je to tako, ne znam, znam da se ne mirim sa tim, znam da ne bi ćela da je tako, ali na žalost tako je.
Čak i moja mati ko dežurni optimist je prihvatila ovu moju parolu pa je neki dan rekla "kako ono ti kažeš u svemu smo sami"
Danas mi je bila prijateljica, žena starija od mene 11 godina, znam da ima problema i to ozbiljnih i žali mi se kako joj je teško, kako je čekala da dođem u 8-om mjesecu kad su ti problemi kulminirali, a zašto se ne pita je li ona meni trebala kad sam ja imala totalku, doduše to sam joj i rekla, uvila sam sve u celofan, ali što je svim ljudima oko mene, zašto ja vazda moram bit jaka, hrabra, svima podrška, pa što sam ja kamen.
Fala Z što si obadala da me nema, što si pretpostavila da je nešto.
Ne volim ovaj osjećaj usamljenosti i ne volim što sam opet falila. Ali naučila sam ja, ma naučila sam ništa, vjerovatno ću tako i umrijet ko budala.
Post je objavljen 16.01.2008. u 22:42 sati.