Ovako je bilo.
Nepromišljeno sam, ko šta sve u životu svon radim, dogovorila blind-date sa stanovitim blogericama.
Oćemo se nać - oćemo, oćemo na kavu - ajmo; tako bi ja i da me pitalo nešto ozbiljnije. A štaš, ka me Bog takvu stvorija. Brzopletu. Naivnu. Svak me smota ka palačinku.
Večer prije susreta uvatila me panika.
- Ajme meni, šta san napravila - kažen ja onon mom - Ajme meni, kako će to bit?
- A šta to? - pita on.
- Pa ta kava...
- A neš mi ti stvari.... - okrene se i zahrče.
Šta san mogla i očekivat od jednog internetskog analfabete? Čovika nesvjesnog opasnosti modernih vrimena? Čovika koji živi u nekin prošlin vrimenima, sms poruka mu je još novost u životu.
Briga njega šta će mu bit sa ženom! U kakve se avanture ona upušta...
Lakton u rebra.
- A šta ti nisi čuja nikad kako ona dica nadrapaju kad se sretnu s likovima koje su upoznali na netu?
- A kad si ti bila dite, isusati! Pusti me na miru? Šta se bojiš dvi ženske? E jesi kukavica...ccc...
- Ma šta ti meni "šta se bojiš"! A šta ako imaju svaka po sto kili i brkove i brade? A šta ako su serijske ubojice koje mame svoje žrtve u mrižu? Je li ti znaš koliko tih serijskih hoda po svitu, šta ti ne čitaš knjige, ne gledaš filmove? Isusati, di ti živiš?
- A jebate, pa bi se dvojica ubojica namirila na tebe jednu takvu nikakvu? Dvojica?! Ništa manje! Aj, bogati, muči više, ne govori pizdarije. I zaspi. Ne sviri mi više na uvo.
E, nije nego zaspi s takvin teškin mislima.
Mene mater učila da su veliki gradovi puni opasnosti. Zato nikad nisan išla u Njujork ili London. Šta ću, da me siluju i koknu? Sigurnije je doma stat.
Seljak - seljak. Ali živi seljak.
(Sad... bez zajebancije, ova teorija mi je ozbiljno uzdrmana zadnjih dana, izgleda da provincija postaje najopasnije misto na kugli zemaljskoj, ka ona ubojstva u Misdomeru.)
U tin teškin mislima nisan ni zaspala cilu noć.
Do susreta sam skupila posljednje mrvice hrabrosti i dostojanstva. I rekla sebi: Navek taj živi ki zgine pošteno.
Ako triba bit prva žrtva bloga.hr da bi se mlađe generacije naučile pameti - neka.
Pucajte u prsa.
Tako je bilo.
I - zanima li koga kako je završilo?
Pa evo, živa san.
Dvi fine zagrebačke blogerice definitivno nemaju brkove. Ma niti naznake brkova.
Dapače, ženske su od glave do pete. Visoke. Pete, mislin. Ne one, one nisu baš visoke. Tako, moje visine. Metar devedeset (od toga 1,2 otpada na noge).
Definitivno nisu ni serijske ubojice. Znaju malo ubosti ričima, ali to se ne broji. Naprotiv, to je njihova vrlina. Nadan se i moja.
I sad moran završiti da ih ne počnen previše faliti.
Jer će mi se umisliti.
A putopisnu reportažu o metropoli napisaću naknadno.
Sad iden leći jer san umorna ka pas.
Seljak nije navika putovat. Pa se brzo umori. Od dojmova iz velikog svita.
Post je objavljen 10.01.2008. u 23:15 sati.