Vratila sam se normalnim aktivnostima.
Posle nekoliko neprospavanih noći i more suza prolivenih shvatila sam da nevredi tako živeti.
Prošla sam već jednom ovu fazu....mesecima sam bila zatvorena u svom svetu zbog malog i svega ružnog što sam sa njim prošla. Na kraju posle svega, kad je prošlo toliko vremena mogu reć da nije bilo vredno da se toliko povučem u sebe i da toliko patim. U tom trenutko bilo je to jače od mene, prvi put sam se susrela sa tom vrstom bola i nisam znala da se izborim sa tim.
Međutim, sada je doista drugačije.
Ne želim, neću i ne mogu ponovno to dopustit sebi. Bilo mi je teško, patila sam i tražila odgovore ali se neću zatvarat u svoj mali svet.
Naprosto dođe trenutak kad shvatite da odgovora sa druge strane nema i da morate živeti svoj život.
Otišla sam kod druga na kafu. Bilo je ugodno i zabavno. Primetio je da se nešt dešava pa sam i sa njim pričala....Njegovi komentari su me baš nasmejali.
Videla sam se i sa prijateljicom, otišle smo na kaficu da se ispričamo. Ona se još nije oporavila od raskida sa momkom od pre 5 mjeseci. Volela bi da joj mogu kako pomoć.
Sinoć me je posetio drug sa kojim se nisam dugo videla. Bilo mi je prijatno u njegovim društvu, malo sam se opustila i smejala.
Dogovaramo se da svi skupa izađemo za vikend. Pisala sam ranije da nisam bila ni svesna da sam okružena sa dragim ljudima koji me cene i vole. Sada po drugi put shvatam da sam srećna što su deo mog života.
Post je objavljen 09.01.2008. u 16:45 sati.