Živimo sretno ili manje sretno, ovisno o okolnostima, periodima, karakteru i tko zna čemu sve, ali živimo. Nekako, na neki svoj način i trudimo se da nam život prođe što ljepše, bolje i sretnije (osim ako nismo mazohisti, ali valjda bi nas onda i to loše trebalo usrećivati. Ili možda ne, ne znam.) Razmišljala sam ja nekad da sam možda neka vrsta prikrivenog mazohista, odnosno da valjda ne želim biti sretna, imati neki ''običan'' život, recimo po PS-u, no o mazohizmu neki drugi put.
Ono što htjedoh reći je situacija o kojoj razmišljam već neko vrijeme.
Preboljevanje. Zašto je to tako teško?
Hm, retoričko pitanje.
Prošla sam to jednom u životu na jako bolan i ružan način, ali je prošlo, što s vremenom, što s okolnostima, voljom, trudom...
Ponekad, a zadnje vrijeme sve češće, razmišljam zašto mi se čini da je sada to teže?
Je li to samo zato što je to sada, a ono je prošlo?
Je li zato što je teže što smo stariji?
Ili zato što bi ovaj put ta odluka trebala biti samo moja, pa nemam hrabrosti?
A na trenutke mi se čini tako jednostavno...
Srežeš sve kontakte, 3 mjeseca budeš tužna, razdražljiva, često i uplakana. Nakon toga budeš tužna neko vrijeme. Onda se to pretvori u ljutnju, pa se ljutiš na njega, na sebe, na sve. Ponovo analiziraš, analiziraš i analiziraš...
U međuvremenu se pokušavaš zatrpavati poslom, tražiš si nove hobije, pokušavaš promijeniti neke navike, i s vremenom se navikneš. Prođe tako godina dana i shavtiš da je ostalo još toga, ali je lakše... Puno lakše.
I kad ovako razmišljam (razumno) što je godina dana prema cijelom životu, jer se ovako definitivno gubi puno više vremena i živaca, ali zašto se tako teško odlučiti na to i zašto uporno čekam nešto, nađem si neko opravdanje i razlog zašto bih trebala ostati s njim, zašto bih trebala biti tu i čekati da se nešto dogodi, čekati da se nešto promijeni, čekati čudo?
Zašto je to tako teško?
...kad vidiš sve što je i kako je...
...kad negdje u podsvjesti ipak znaš...
...kad znaš da nije vrijedno...
...kad znaš da ovako nikada nećeš biti sretna...
...kad znaš da zaslužuješ bolje i više, puno više...
A ipak
...ne možeš...
...ne želiš...
...nadaš se...
I ostaješ tu i dalje...
Boli...
I da, teško je, samo to znam...
Post je objavljen 08.01.2008. u 13:36 sati.