Dok proučavam svog novog kućnog ljubimca - novi daljinac za upravljanje suvremenom inačicom televizije koja se zove MAXtv i gledam te silne botune, kroz glavu mi projuri sjećanje na ono, ne baš ni tako davno vrime, kad je jedini botun za kojeg sam znala bio onaj na kaputu i onaj on/off na ono malo kućanskih aparata.
Dakle, ulazim u svoj privatni vremeplov i odlazim u 1992. godinu. Ne, neću opet pilati s partizanskim pričama. Proučiću ta davna vrimena sa stanovišta tehničko-tehnoloških dostignuća koja su mi, kao najtipičnijem predstavniku srednje klase, mislim u imovinskom i intelektualnom smislu, onda stajala na raspolaganju.
Mislim da ću biti kratka. (Hm, ne znam baš...govori neki glasić u uhu.)
Daklem, te davne `92 godine, prije šesnaest godina, život je izgledao ovako:
Vanka rat, a u kući - povratak u kameno doba. A je, imala san špaher, makinu za robu, frižider, usisavač, televiziju, telefon, glazbenu liniju, i... to bi bilo uglavnom to.
Ali, bila je i kvaka 22: imaš a nemaš. Ni to malo nemaš. Znate zašto? Nema struje! Nema vode!
Nema ničega!
Kako sad živit, majketimile?!
Kad ostadoh tako bez blagodati suvremene civilazacije, a misleći da bez toga ne mogu opstati, skupih sebe i jednoipogodišnje dite i odoh tamo di svega toga još ima. Pogađate, u mirnu i pitomu Evropu. Netaknutu balkanskim ludilom.
I nađoh puno struje i vode. Ali i puno glupih pitanja.
Što se to tamo događa? Koji se to divljaci tamo kod vas kolju? Vjerski rat? Vi ste muslimani, a oni budisti, pa ne možete skupa?
Što je to Vukovar? A zašto vi pucate? A zašto ne pustite da vas pobiju? Zašto im ne date što traže? Zašto se branite, zašto ne možete biti pacifisti ko mi?
(Jedinu podršku tipa - sve će to proći i biće sve u redu - pružio mi je jedan, nećete virovati, libanonski kršćanin! A to nije bilo baš utješno, budući je tamo rat trajao trideset godina. A i nije mi baš pouzdano djelovao, onako kao slučajni suputnik u vlaku, a ja puna predrasuda ..)
A najviše sam ispaljivala na sažaljenje koje je izazivalo moje preslatko izbjegličko dite. Jadnica mala, pogle je, a tako normalno izgleda, a ustvari ...
Nakon što sam iscrpila sve svoje diplomatske sposobnosti da ih prosvjetlim, a ustvari sam im svima skupa htjela zakričati u facu: jebite se s tim sažaljivo-pokroviteljskim stavom, dajte učinite nešto da prestane klanje, veliko sranje, vratite mi mog friškog muža s ratišta i prisilite one zviri da mi vrate STRUJU i VODU; dakle, nakon što mi je dopizdio taj uzaludni trud, počela mi se vrtit po glavi ona stara Preradovićeva pisma: "Bože mili kud sam zašo, nigdje puta, nigdje staze..."
Jebite se, odoh ja natrag doma.
(Danas, s ovim velikim odmakom, ne osuđujem ih više. Sve sam im ono nerazumijevanje oprostila. Jer sad vidim, da ne kuže ni neki ovdi, kojima se sve to odvijalo malo dalje od nosa...)
I dođoh doma.
Civilazacije i dalje nema na vidiku. Pa sam pošla tamo di toga nikad nije ni bilo. Na pusti otok. Roba se iskuhava na vatri, voda kišnica vadi iz gusterni, svitlo dolazi iz petrolejki i šterika, pelene se nabavljaju švercerskim kanalima, more nas hrani...
Ne mogu se svega ni sititi.
Zamislite, nisu postojali mobiteli. Nisam imala svoj PIN. Sad ih iman 10-ak.
CD još nije bio kod nas u upotrebi. Kompjutori, mislim, PC-i? Science-fiction. Je, čule su se neke priče o nekim čarobnim kutijama.
Kažem vam - kameno doba.
A za to vrime, koje je za mene bilo stalo, ljudi po svitu svašta su izmišljali. Radili ljudi u miru, nije ih prekidao fijuk metaka i granata, nisu morali prekidati svoje eksperimente i trčati u podrume. Da ne kažem da ih niko nije sla u rovove...
I sad, opet sjedam u svoju raketu-vremeplov i - zuuuuum - evo me natrag u danas, sjedim na kauču s novim daljincem u rukama. Oči mi sjaje, a vijuge se napinju u pokušaju razbijanja šifre...
Ogledam se na sjajnoj površini svoje mikrovalne pećnice. I divim se onome što vidim. Vidim onu ženu iz kamenog doba koja je ušla u digitano opremljenu raketu, obuhvatila pogledom sve ekrane i nakon malo razmišljanja (petnaestak godina) - pritisnula pravi botun.
Vi dragi moji blogeri u kategoriji 30-50 godina, razumite o čemu govorin.
Veliki smo put prešli.
Od iskuhavanja robe do plaćanja računa preko neta.
Od plinskog kuhala do digitalne pećnice koja sama peče, perilice za suđe, aparata za kavu - pritisni botun i pij.
Od starog teveja sa tri programa i jednim botunom on/off do virtualne videoteke i mogućnoti snimanja filmova i pohrane na memorijsku karticu.
Od požutjelih fotografija do - slikaj digitalcem-stavi na net.
Od pisaćeg stroja (ajmo Metuzalemi, sitite se!) do prenosnog računala - lap-topa s bežičnim pristupom internetu.
Od pantagane do miša.
Mogla bi do sutra ovako...
Da skratim:
Od olovke i papira do bloga.hr.
Od JRT do MAX-tv.
Ovi šta su se rodili sa svim ovim čudima nikad neće svatiti.
Ali imaće i oni iste ovakve priče....Samo gledaj!
-----------------------------------------
Gle blešače al se razlajala. A ustvari san danas tila glumit bolesnika rekovalescenta i samo se razvlačit od kauča do bloga i žalit se na bolove...
I tila sam vam stavit jednu pismu.
Sad ta pisma nema veze s tekstom.
Ali šteta da ne poslušate malo domaćeg reggaea.
A i spot je dobar. Dinamičan.
Post je objavljen 06.01.2008. u 13:21 sati.