U lipnju 2001. godine imao sam jedan nezaboravan susret. Bilo je deset sati navečer. Baš smo završili večernju molitvu i trg loretskog svetišta odjekivao je glasovima, pozdravima, smijehom i željama za laku noć. Približih se jednim dječjim kolicima, ali ne vidjeh djeteta, već odraslu ženu, vrlo niska rasta (58 cm!), lica ozarena osmijehom. Pružam ruku da je pozdravim, no bolesnica mi ljubazno odgovara: "Oče, ne mogu vam pružiti ruku jer biste mi mogli slomiti prste: patim od nepotpune osteogeneze i kosti su mi vrlo krhke. Oprostite." Nije bilo ničega što je trebalo oprostiti. Ostao sam zadivljen vedrinom i ljupkošću bolesnice te sam želio saznati nešto više o njezinu životu. Ona me preduhitri i reče: "Oče, pod jastukom mojih kolica je mali dnevnik. To je moja priča! Ako imate vremena, možete je pročitati." Uzeh listove i pročitah naslov: Sretna što živim! Ponovo sam svratio pogled na ono otajstvo raspete radosti i upitao: "Zašto si sretna što živiš? Možeš li mi već sada reći nešto od onog što si zapisala?" Evo odgovora kojeg izručujem svim odgojiteljima i svim onima koji istinski ljube mlade: "Oče, vi vidite u kakvom sam stanju... Ali najžalosnija je moja priča! Mogla bih je ovako nasloviti: Napuštenost! Pa ipak sam sretna, jer sam shvatila što je moje zvanje.
Po planu Gospodinove ljubavi, ja postojim da zdravima vičem: Nemate pravo zdravlje zadržati za sebe, morate ga darovati onome tko ga nema, inače će se ono izroditi u egoizam i neće vas usrećiti.
Postojim da onima koji se dosađuju vičem: Sati u kojima se vi dosađujete nedostaju nekome kome treba ljubavi, njege, pozornosti, druženja; ne budete li darovali te sate, oni će se izroditi i neće vas usrećiti.
Postojim da onima koji žive noću i trče iz jedne diskoteke u drugu vičem: Te noći, znajte, nedostaju, dramatično nedostaju tolikim bolesnicima, tolikim starcima, tolikim osamljenim osobama koji čekaju neku ruku da im osuši suzu. Te suze nedostaju i vama, jer su one sjeme prave radosti! Darujte noći koje sada beskorisno tratite, inače će oni postati grob vaše sreće."
Gledao sam bolesnicu koja je autoritativno govorila sa svoje govornice, govornice boli! Nisam se usudio komentirati, jer je sve bilo čudesno i dramatično istinito. Bolesnica nadoda: "Oče, zar nije lijepo moje zvanje?" Odgovorih spuštajući glavu, bijah suglasan s njom!
(Angelo Comastri, loretski nadbiskup)
Post je objavljen 05.01.2008. u 13:41 sati.