Neki ljudi voze jednosmjernom cestom. Imaju svoje filmove u svojim glavama i u njima igraju glavne uloge. Ostali su im statisti, koriste ih kad im trebaju. Ti ljudi uzimaju, što uzimaju otimaju, tuđu energiju i njome se hrane. Ne pada im na pamet izać iz svog filma pa uć u nečiji tuđi. Jer tamo nema glavnih uloga, tamo moraju bit statisti a to im baš neide od ruke. Uvijek moraju biti prvi, glavni i u centru pažnje.
Neki od tih ljudi su meni najbliskiji. Teoretski, trebali bi mi biti najbliskiji prema ulogama koje su im dodijeljene. No baš ti su najudaljeniji. Iz gore navedenih razloga. Centar pažnje.
Pa tako ostaješ sam.
Pa tako imamo mene koja sam statista u njihovim filmovima. Mene koja tu ulogu igram. U stvari ju ne igram jer nemam što igrati. Samo stojim. I čekam. Možda me primijete.
No na žalost previše su zaokupljeni sami sobom. Svojim filmom i svojom režijom.
Pa to onda biva gadno. Nakon nekog vremena biva jako gadno. Jer shvatiš da ne možeš cijeloga života bit statista u nečijem tuđem filmu. Pa kreneš radit svoj.
Do tuda sve štima.
E, al kad kreneš radit svoj film glavni glumci svojih filmova popizde. Jer izgubili publiku. Nema ih ko gledat. Nemaju statiste oko kojih će vrtit svoju rolu.
Pa krenu bit naporni. Ti se nedaš. Sve znaš, sve ti je jasno. Govorio si, no nitko te nije htio slušati.
Sad si krenuo vrtiti svoj film. No se glavni glumci u svojim filmovima, dive, starovi nedaju. Nedaju se iz svog filma, ne dolaze u tvoj i tako svako vozi svojom cestom. Jednosmjernom.
A to boli.
Jer si mislio : dobro, ja vam statiram u vašem filmu, kad će meni zatrebati vi ćete statirat u mom.
Tako si naivan mislio.
A kada je trebalo spustiti se sa pijedastala i krenut od filmske dive bit nitko i ništa sve puklo.
E da je samo puklo. Popucalo po šavovima.
Jer glavni glumci nemaju pojma što bi i kako bi. Izgubili statistu, izgubili publiku. Ostali sami. (došli na moje).
I što se onda događa? Najednom si im ti kriv. Kriv si jer si odbio statirat. Kriv si jer više nedaš ni trunka svoje energije.
Kriv si.
Kriv.
Pa sad kad nađoše krivca sad lijepo po njemu drvlje i kamenje. Jer kako se taj obični, mali, gmizavi statista UOPĆE USUDIO otić iz njihovog kruga a da ih ništa nije pitao.
I eto, tako ja živim svoj život u najužem krugu.
Ne čujem ni dalje da me netko nešto pita.
Jer da me pita mogla bih si pomislit da me zamijetio. Pa se uobrazit. Pa postat glavni glumac. A to nećemo, ne možemo dozvolit. Jer di smo onda mi?
I eto tako glavni glumci u svojim filmovima dolaze u moj i ništa ne pitaju. Zaključuju. A zaključak je jako jako daleko od istine. No to je njihova istina, pa pustimo ih neka se zavaravaju.
Jer ako ne kažu "s tobom se više ne da razgovarat" ili "ja tebi ne mogu prić" nisu napali. A ako nisu napali nisu face. A ako nisu face smatraju da su ništa.
A samo je trebalo pitat
"imaš li nekih problema? Želiš li mi reć?".
Ili još jednostavnije "Što te muči?"
No takvo je pitanje daleko od njihovog misaonog procesa.
Daleko od njih.
A i jako daleko od mene. Vjerojatno ga neću ni čut.
Dobar ti dan samoćo,moja najstarija prijateljice.
Post je objavljen 04.01.2008. u 14:00 sati.