U toplom zagljaju postojanja
Privukla sam noge blizhe sebi...
Osjetila sam lagane otkucaje srca
I tiho provlachenje krvi zhilama...
Ne teche zhivot tim venama,
Srce kao pumpa samo uzastopce
Uzima i daje onoliko koliko je potrebno
Da se osjetimo zhivi...
Kapilare prodiru do mojih obraza
Nanosechi lagano crvenilo
Koje prkosi bjelini hladnoche...
Shuljam se proplankom
Kao kakva pjesnjikinja
Iz davnina koja je
Sanjala o svom Orfeju
Onome koji bi zavarao Smrt
Da bude s zhenom koju voli...
Tihim korakom udubljivala sam
Tragove u tek padnutom snijegu...
Krlezhine stope su nestajale i
Nitko nije znao da je on tu proshao,
Moji su tragovi postajali krvavo crveni
Jer Stvarnost me ne zheli pustit...
Iotplovila bih u Nigdjezemsku
Sanjajuchi o nechemo shto
Drevne muze zovu Srechom...
Moji tragovi su ubrzavali...
Uskoro su ishli tik
Uz moje korake...
Stapali su se u jednom
I ne zhelechi dozvoliti da ni
U mashti budem sretna
Bojali su bjelinu strashchu...
Jedino shto sam zheljela jest bti zhiva...
Ali tragovi su i to oduzeli...
***
Shetali smo isto cestom.
On – opijen alkoholom.
Ja – opijena zhivotom.
Post je objavljen 03.01.2008. u 21:18 sati.