Volim čitati. Obično čitam po preporuci.... ili sa svojih polica. Na mojim policama je puno, puno knjiga. Mnoge sam kupila sama, ali pravo ukoričeno bogatstvo mi je ostalo od pokojnih oca i svekra.
Najviše volim čitati knjige koje mi je ostavio otac. Neke sam pročitala i po nekoliko puta.
Na taj način plovim svjetovima kojima je on nekada davno plovio. Ulazim u radnje raznih romana, a znam da je on nekada tamo bio. Uz sve pouke koje mi je u životu ostavio te knjige su naš poseban način komunikacije... jer čitajući ih razmišljam o tome kako je on doživljavao koju knjigu ili u njima pronalazim izvor onoga o čemu mi je pričao. Poseban je osjećaj u rukama držati knjigu koju je on nekada davno dodirivao i listao njene stranice.
I tako se ja već dugi niz godina krećem po sigurnom terenu, prateći ono što savjetuju oni koji ne griješe... ili prateći neke svoje trenutne interese i ludila. Često su me i rasprave na forumima vodile u izboru raznih knjiga. U gradskoj knjižnici me sumnjivo gledaju jer sam prije par godina čitala sve o Ozirisu... a kad nisam pronašla odgovor na pitanje koje mi je postavio forumaš STARI ZNANAC na forumu, pitala sam njih. Žene su ipak završile književnost i nadala sam se da će mi pomoći. Tražila sam odgovor na pitanje: „Kako se zvala ribica koja je Ozirisu odgrizla spolovilo?“ Nisu znale odgovor, ali me zato sada čudno gledaju. (Odgovor sam dobila na net-u... zvala se Abt).
Prije par mjeseci pitala me kolegica bi li čitala knjigu Unni Drougge „Ispovjedi Helle Hell“.
Ukratko mi je rekla da se radi o ženi koja je voljela mlađe muškarce... tj. djecu.
Odbila sam.... i pokušala objasniti da sam ograničena, konzervativna i da me ne privlače knjige takvog sadržaja. No... kroz neko vrijeme ipak mi je donijela knjigu, jer... glavni lik je moja vršnjakinja. I ja sam je ovih dana pročitala.... eto... da ugodim njoj... a i nikada mi se nije desilo da iz neke knjige bar nešto nisam naučila.
Tako je i sada. Naučila sam da si više nikada neću priuštiti ovakvu avanturu.
Sva sreća da knjiga nije jako debela pa je brzo završilo. Za vrijeme čitanja... a i u periodima između čitanja osjećala sam nervozu, znojila sam se, ljutila i bila prilično pesimistična. Osjećala sam se bolesno.... jer sam se uopće dovela u situaciju da čitam te bljuvotine.
U kratkom opisu knjige piše da je knjiga komična, erotična i zabavna, te da Unni Drugge jako vole čitati žene i da spada u najčitanije suvremene švedske autorice. Ja se volim smijati, volim čitati i erotsko štivo, a volim se i zabaviti... ali u ovom slučaju sam zaključila da nemam smisla za humor i tu vrstu modernog štiva.
Teta je iskorištavala dijete.... dijete je na kraju smrtno stradalo, a njeno je ranjeno u dušu... ona je završila u zatvoru. Stigle su kazne od društva i Boga... sve je završeno kako i treba... baš kao u svakom romančiću. Sve je to O.K. kostur za radnju.... no meso su detaljni opisi sexa sa djetetom, silovanje, droge.... i sve to tako odlično opisano da nisam sigurna da i sama autorica nije malo pukla... poput svog glavnog lika. Doista... ovakvu knjigu ne može napisati baš svatko.
Nije mene toliko pogodio sadržaj te knjige. Čitala sam ja zbilja svašta.... nego me pogodio način na koji autorica piše. Strašna količina drskosti, ironije, cinizma, perverzije, neženstvenosti i tame.
O zlu se može pisati na puno načina... ali ovo je svakako način koji nije za moj želudac.... ili ja nisam dovoljno pametna da bih mogla razumijeti taj svijet.
Eto.... meni su blagdanski dani začinjeni ovom malom bolesnom avanturom... ali sad sam opet dobro... oraspoložili su me tekstovi na vašim blogovima, šjora File, pa su mi cirkulaciju popravili Kiro i Markač... i sada je opet sve 5!
Post je objavljen 27.12.2007. u 22:52 sati.