Iako nisam mislio da ću išta takvog reć, al ovi dani su stvarno monotoni. Praznici su, a ja ne znam što bi radio. Najradije bi samo spavao, al ne zato što volim spavat, nego zato što je ubitačno dosadno. Po meni je spavanje bilo samo gubljenje vremena, a sada vidim da ljudi puno spavaju jer nemaju što raditi, ili to stvarno vole.
Čak mi ni igrice ne predstavljaju neko zadovoljstvo. Možda zato jer nemam ništa za igrat, a možda sam jednostavno prerastao igrice. Kako bi rekao jedan moj prijatelj, igrice više nisu za nas. No, svi smo mi djeca u srcu i volimo se opustit uz nešto, ja uz igrice. Ili je bar tako bilo. VIše nije. Čak ni igrica World of Warcraft za koju bi donedavno umro. Već sam se umorio od nje. Možda je sada vrijeme da napravim pauzu, kao i prošlog ljeta. To doba je bilo stvarno dugačko, baš zbog činjenice da nisam ništa radio. Tek bi se ponekad provozao sa frendovima, otišao na kavu, no to nije trajalo više od 2-3 sata. Što je sa ostalim dijelom dana? Ostane mi 21h neiskorišten. Uzmite da sam tada spavao svega 5-6 sati na dan, i dolazim do zaključka da je 15 sati dnevno otišlo - nikud. Bezveze. Propalo. Al nije to više ni važno. Bilo pa prošlo, i stalno se nadam da se takvi dani neće ponovit, a kad ono. Čak su mi i vikendi sad pred kraj škole postajali dosadni. Možda zato jer su postajali, pogađate, monotoni. Nitko osim 2-3 prijatelja nije izlazio van. Bar ih ja nisam vidio. No, svakodnevno odlaženje na kavu mi je postalo dosadno. Volim ja sa njima popričati, popiti kavu, raspravljati o stanju u državi, hardveru, softveru, igricama, no kao što sam rekao, kratko je to, i brzo prođe. Nedostaje mi neko žensko društvo. Jednu frendicu s kojom sam tu i tamo na kavi, ne ubrajam tu, jer mi je ona stvarno predobra da bi želio biti s njom i uništiti 10 godina poznanstva, jer kad-tad dođe kraj vezi, i onda ... sr*nje...
Kada sam imao curu, drukčije je to. Odem s njom van, pa sa frnedovima, pa s bratom i ode vrijeme. Al to su prošli dani, koji se neće tako skoro ponovit. Barem mi se tako čini. A sve bi dao za neko drugo vrijeme. Svu tehnologiju, sve igrice, kompjutere... sve... a malo je takvih stvari zbog kojih bi se odrekao svega.
Baš sam nedavno pričao sa prijateljem o našem stanju u "društvu". Žalosno je da se nas nekolicina redovito druži, no da smo izolirani od ostalih. Možda mi se samo tako čini, no kada pogledam neke pojedince kako se zabavljaju, mi koda smo "mrtvi". Npr. moj brat, kojeg nikad nema, ima frendova i frendica da ih ni sam ne može nabrojati bez nekog popisa :), a ja... Propao. Ne samo ja, nego cijela "sisačka zajednica". Žalosno je to..
I što reći na kraju. Jedino to da je društvo u banani, a ne vidim izlaza. Možda mi Bog jednom pomogne, a ako ne... Onda ćemo se morati sami snać, naći stare prijatelje i zajedno s njima se sjetiti starih vremena, jer bilo je, definitivno - bolje...
Post je objavljen 27.12.2007. u 21:12 sati.