Svaki put kad iden doma prolazin kroz prostorno vremensku rupu. Crvotočinu. Kad sam imao 16est. E pa ja sam imao 19est kad sam napustio rodni kraj. I to se zvala nesreća. Nesreća jer jedva san čeka napustit ta jebena Kaštela. Buntovan. I nezadovoljan životom. Svaki put kad se vratim od kuće dobijem ponovno želju za životom. Želju za nečim novim. Pustolovnim.
A o ženi zvana Nesreća drugi put. Pitajte me o njioj na čaju, kavi ili bakanaliji. Idem gledat American Beuty dok cimera nema. Za to imam cijelo veče. I boravak u Kaštelima.
A i koji kurac ima svrhe više kopat po vlastitoj prošlosti. Tu je da me čini sigurnim, a ne nesigurnim, napornim i dosadnim. Ostat će mi uvijek u srcu kolko god djece već rodila u Ljubljani. Nadam se da ću strah od veze uskoro prebrodit.
Mogwai upravo svira. Kao i što je svirao ljeto prije svih ovih sranja.
Čajni pozdrav
Post je objavljen 24.12.2007. u 21:59 sati.